Jedan od najiščekivanijih albuma je tu. Njegovi zvuci boje našu svakodnevicu i možda je još uvek rano da formiramo mišljenja na osnovu prvih nekoliko slušanja, ali komentari i kritike su svuda. Queen B je opet tu, kako i najavljuje otvarajućom pesmom novog solo albuma Renaissance, koja nosi naziv Im that girl. Možda smo očekivali naziv albuma koji je malo manje kliše, ili bilo kakvu vizuelnu pratnju albuma na koju smo navikli kod Beyonce, ali ono što smo dobili jače je i moćnije od svega toga, a to je muzika u suštinskom smislu te reči.
„Renaissance“ peva glasom stasale muzičarke i na njemu se nalazi 16 različitih, autentično očaravajućih pesama na kojima autorka istražuje ljubav, prijatelje, porodicu i odnose. „Moja namera je bila da stvorim sigurno mesto, mesto bez osuđivanja. Mesto gde treba biti oslobođen perfekcionizma i preteranog razmišljanja. Mesto za vrištanje, oslobađanje, osećaj slobode. Bilo je to prelepo istraživačko putovanje“, izjavila je Beyonce povodom albuma, a on je ilustrovao upravo to: muzičko putovanje puno osnažujuće energije. Ukoliko pustite album i slušate ga od početka do kraja, shvatićete da je on zapravo jedna velika žurka koja traje i na kojoj svaka pesma u vama probudi neku vrstu emocije. Ovo je album rađen za plesni podijum i kao takav predstavlja veliki omaž plesnoj muzici (naročito pesma Break my soul).
Ukoliko pročitate listu imena koja su radila i doprinela ovom albumu, ne začuđuje što je rezultat fuzije tako uspešan: vokale su davali Grace Jones, Tems, i BEAM; pesme su nastale pravo iz pera The-Dreama, JAY-Z-a, Drake-a, i Leven Kalija; tu su i producenti Mike Dean, No I.D., the Neptunes, Raphael Saadiq, Skrillex, Honey Dijon, i A. G. Cook kao i mnoga druga zvučna imena. Ovo je zapanjuća količina talenata na jednom mestu, i uz svu pompu, „Renesansa“ uglavnom uspeva da ostane fokusirana stavljajući energiju tamo gde je najpotrebnija: na podijumu za igru kombinujući elemente global house-a, gospela, diska i hip hopa.
U zavodljivim bitovima skrivene su i političke poruke, ali one ne nose muziku. Tu su sasvim organski i prirodno i u tome je možda najveća lepota ovog albuma – jer je on možda do sada najviše Beyonce, i to ona sirova, seksipilna, divlja, neobuzdana i ona koja zna šta želi i po to i odlazi. Njen glas klizi po celom albumu lagodnije nego ikad i istovremeno daje počast istoriji crnačke muzike i divama poput Donne Summer.
Kako je i Dragan Ambrozić napisao, „budući da je “Renaissance” samo prvi deo najavljene trilogije (zato podnaslov glasi “Act 1”), u daljim nastavcima možemo očekivati samo još moćniju potvrdu potentnosti apsolutne ženske dominacije u oblasti pop muzike, kojoj smo svedoci“.
I ovo jeste dominacija, ali ne ona izveštačena i propagandna, već prava, stasla, zrela koja vrvi od moći i samopouzdanja, a to nam je zaista trebalo.
