Linda Evangelista je heroj mog detinjstva. Žena od čijih fotografija nisam nikada mogla da se umorim. Dok su drugi u osnovnoj školi po zidovima lepili celebs svih vrsta, ja sam lepila njene editorijale koje je radio Maisel i naslovnice. Za mene je bila i ostala ultimativni (super) model i na tu činjenicu nikakvi dalji razvoji događaja nemaju ama baš nikakvog uticaja.
Da li sam žudela za njenim povratkom? Iskreno, ne. Ne iz razloga što ga ne želim ili zato što mi se generalno smučila (bespotrebna) reciklaža i razvodnjeno igranje na nostalgiju, čast izuzecima. Njen povratak mi jednostavno nije potreban, zato što mi ona dovoljno znači i zauvek će mi značiti, iako to svakako ne znači da isti ne treba da se desi. Ali. Za ovakvim comebackom ne da nisam žudela, nego mi je od noćas muka u stomaku i boli me glava.
Sigurno je da ovu konkretnu stvar shvatam (i osećam) suviše lično, mnogi bi rekli preterano. Kome se ne čita, ne mora, ja drugačije trenutno ne umem. Prosto ne znam odakle da krenem, jer je ova naslovnica septembarskog The Big Fashion Issue britanskog Voguea toliko pogrešna na toliko nivoa, da mi zuji u ušima. Trudiću se da ne psujem.
Samo što je Wintour all about the power i ni oko čega drugog, za razliku od recimo France Sozzani koja je bila sve na svetu i pored toga što se dokopala svog sasvim solidnog dela moći. Ako je Enninful Annin naslednik, onda je možda Sofia Lucas ta koja na neki način nosi Sozzani baklju. Evo, ne znam, ali sigurna sam da se, kojim srećnim slučajem, Evangelista slikala za Vogue Portugal, ne bismo pred sobom imali ovu nakaradnu glupost.
Zašto nakaradnu? Za početak, naslovna stranica izgleda ne kao Linda već kao neki, božemeprosti, avatar koji je pravljen po njoj, a ono što iz toga proizilazi jeste da Linda onakva kakva sada jeste nije za prikazivanje.
S r a m o t a.
Isto je stanje i sa fotkama iz editorijala. Osim što je na apsolutno svakoj zamotana tako da joj viri samo deo lica (i to suženog maramama i ukvirenog šeširom) i to što od lica viri je prepeglano do neprepoznatljivosti. Pardon, „prepoznatljivost“ ovde nije prava reč pošto je Lindino lice jednostavno nezaboravno i nemoguće za ne prepoznati ali na ovim fotografijama izgleda kao voštana figura pravljena po devojci od 25 godina (i na jednoj od 35).
Na njenom – najekspresivnijem od svih ikada – licu nema nikakvog izraza, osim jednog zamrznutog osmeha (no pun intended). Ne može da vas ne obuzme tuga, osećaj je isti kao kad se gleda editorijal sa Marilyn Monroe koja nosi novu Balenciagu i Miu Miu. As if. Da nema videa, koji prati celu priču, teško bi bilo poverovati da je Linda uživo uopšte učestvovala u celom projektu. Jedino se na njemu vidi žena. Vidi ljudsko biće.
A sve to pod sad već upitnom Enninfulovom zastavom političkog krstaša i borca za prava ugnjetavanih. Prošli mesec sam odbila da pišem o naslovnoj istog magazina i toga se držim zato što to nije moja tema, zato što njom ne vladam dovoljno i imam pravo na to, na kraju krajeva. Ovaj put, vladam itekako, i pun mi je nos šatro-aktivizma. Poruka koju ova cela priča šalje jeste da Linda nije za javnost, jer da bi se u javnosti pojavila mora da se „popravi“ do neprepoznatljivosti. Nije revolucija na naslovnu staviti Rihannu koja će sama prodati magazin, koji god da je. Revolucija je ono što je radio Yves Saint Laurent kad još 1988. je zapretio francuskom Vogeu da će povući sve oglase ukoliko ne stave Naomi na naslovnu, a priča se završila tako što je Naomi dobila svoju naslovnu i bila prva crnkinja kojoj je to pošlo za rukom. Shodno tome, ne pričajte mi o inkluzivnosti, ako niste u stanju da na naslovnu stavite ženu koja nije ubijena post-produkcijom bilo koje vrste.