FAF je počeo, a naše uzbuđenje da pogledamo neke od najutentičnijih filmskih hitova planete pojačano je na maksimum. Na jednoj od prvih projekcija, sinoć je u punoj sali MTS dvorane prikazano debitantsko ostvarenje Dušana Zorića i Matije Gluščevića pod intrigantninim nazivom „Da li ste videli ovu ženu?“ koje je pratio nadrealni poster zbog kog je većina nas poželele da sazna šta se krije iza ovog filma. Svetstku premijeru imao je na Festivalu u Veneciji, a u ulozi protagonistkinje našla se čuvena Ksenija Marinković, koja je i otvorila festival. U pratećim ulogama pojavljuju se Isidora Simijonović, Boris Isaković, Vlasta Velisavljević, Goran Bogdan, Jasna Đuričić, Radoje Čupić, Olga Odanović, Milica Mihajlović, Ivana Vuković, Miloš Timotijević, Isidora Minić, Alex Elektra i drugi. Snimanje ovog filma trajalo je više od pet godina.
Ksenija tumači lik Draginje, sredovečne žene čiji lik upoznajemo na osnovu tri različita identiteta. U okviru svakog od njih, protagonistkinji je tesno u svojoj koži i ona želi da iz nje nestane. Ne samo da želi da nestane, već je i nevidljiva. Društvo i ljudi oko nje vide je isključivo kroz jednu suženu perspektivu, koja ne uključuje njene želje, osećanja, potrebe i nadanja. Koristeći elemente nadrealnog u trenucima kada to najmanje očekujemo, ta njena nevidljivost dovodi do stvarnog nestajanja ili izobličenja i gubljena obrisa čovečjeg. Jedino oko kome je Draginja vidljiva je oko voditelja sa TV ekrana pred kojim ona provodi vreme.
„Sve je krenulo od jednog naizgled neočekivanog junaka koji nije tako čest u filmovima i serijama, jedne žene od pedesetak godina. U društvu, odnosno u životu generalno ovakav profil žene je malo sklonjen po strani i naizgled je neinteresantan junak, ali mi smo pronašli mnogo toga interesantnog. Otkrili smo čitav jedan svet koji se krije“, o inspiraciji za lik rekao je Dušan Zorić.
I upravo u tome leži najveći kvalitet ovog filma. Raznovrsnim jezikom, poigravajući se žanrovima od egzistencijalne drame do tragikomedije, kroz tri priče koje su paralelne, a možda i nisu, kroz transformaciju lika zapravo pratimo jednu te istu priču: onu o nemoći da budemo u potpunosti ono što jesmo, jer određene uloge zahtevaju kalupe.
Uz genijalnu izvedbu Ksenije Marinković, tu je niz sporednih likova iz različitih života Draginje. Iako je svaki od njih dobio mikro-ulogu u okviru određene sekvence, svi od glumaca su imali vrhunske performanse u okviru kratke minutaže koji su doprinele snazi ovog filma. Bilo da je to ples Alex Elektre ili senzacionalni pogled Isidore Simijović u prljavom toaletu undergorund kluba, sve ove uloge su svojom ekspresivnošću pojačale emociju koju nam je prenela Draginja.
Posebno mesto u filmu zauzima Draginjin odnos prema telesnom, razmeni intimnosti i bliskosti. U filmovima, ali i životu, žene nakon pedesete bivaju potpuno isključene i skrajnute iz ovog narativa i kao bića koja mogu bilo šta da osete na ovom nivou, te je filmsko pripovedanje o ovoj strani lika na pravi način više nego značajno. Bilo da je prodavačica usisivača od vrata do vrata, autoritativna medicinska sestra koja unajmljuje lažnog muža i pozajmljuje bebu iz porodilišta kako bi se pohvalila porodici, Ili beskućnica, u svakom ovom scenariju ona ne uspeva da ispuni pun potencijal svog sopstva, ne uspeva da bude „ona“ do kraja i to je glavna premisa filma koja se ne odnosi samo na sredovečne žene, već na svako ljudsko biće koje biva ukalupljeno usred nerazumevanja i neprihvatanja širine karaktera ličnosti od strane društva i okoline.
Odustajanje od života negde na njegovoj sredini postalo je normalizovano. U određenom životnom dobu, društvo od nas očekuje i priželjkuje da određene delove ličnosti zbacimo sa sebe i budemo zadovoljni samo jednim delom koje je najpogodnije za prihvatanje okoline. Da budemo neprimetni, nesmetajući i polako gasimo sebe dok ne postanemo nevidljivi. Naziv ovog filma poziva nas sve da razmislimo o svim ljudima oko nas, o sebi, i zapitamo se koliko sve njih zaista „vidimo“.