Milica Krstić je prva Srpkinja koja živi i radi u Srbiji koja se ove godine se našla na Forbsovoj listi „30 under 30″ u kategoriji društveni uticaj. Kada sam čula za njeno ime i prezime, nisam znala o kome je reč, ali kada sam videla da se radi o kreatorki platforme Siguran prostor, shvatila sam da je ova titula više nego zaslužena. Za samo godinu dana, ona ovoj platformi ona je okupila 90 psihoterapeuta koji su na 9 jezika pružili besplatno psihoterapeutske sesije za 10.000 korisnika. Ona je diplomirana psihološkinja koja je master završila na Šefild univerzitetu u Solunu iz Digitalnog Marketinga i društvenih mreža 2019. Nakon toga upisala edukaciju za integrativnog telesno orijentisanog psihoterapeuta. Trenutno je studentkinja doktorskih studija na UCAM univerzitetu u Španiji iz socijalnih nauka, a mi smo razgovarali sa njom o samoj platformi i budućim planovima.
Kako je nastao Siguran prostor? Sta je najviše motivisalo da ga pokreneš?
Splet nesrećnih događaja me je pokrenuo da kreiram platformu. Na leto 2020. godine kada je pandemija bila u jeku sedam mojih bliskih prijatelja je pokušalo da izvrši samoubistvo od kojih dvoje i jesu izvršili samoubistvo. Ovaj niz tragičnih događaja me je motivisao da napravim platformu za besplatnu psihoterapiju – Siguran Prostor.
Kakav je projekat bio na početku a u šta je prerastao?
U početku je bilo vrlo izazovno i neprijatno, nisam nailazila na podršku i razumevanja i dan danas kad krenem da pričam nekome o Sigurnom Prostoru desi se da me pita: ‘’Lepo lepo, a gde su tu pare?’’. Bilo je zaista jako izazovno organizovati ceo sistem kako će sve ovo da funcioniše, da kolege vide i osećaju dublju i važniju vrednost od same zarade. Jer, jako je skupo i dugo traje proces do zvanja licenciranog psihoterapeuta. Potrebno je oko 10 godina, nekad i više, edukacije, usavršavanja i individualnog rada na sebi, i između 20.000 – 100.000 eura. Bilo je potrebno takve ljude motivisati da pružaju pomoć besplatno i da doniraju svoje vreme da neko bude bolje. Danas je lako, svi znaju za Siguran Prostor i samostalno se javljaju da postanu deo istog, ali s početka bilo je dosta padova, uvreda, ismevanja itd. Vera u to da postoje ljudi koji imaju dobru nameru da pomognu, uz viziju da podignemo svest o psihoterapiji i učinimo je dostupnijom ljudima, me je održala na ovom putu punom uspona i padova.
Kako funkcioniše platforma?
Platforma Siguran Prostor je web sajt www.siguranprosto.com na kome se nalazi spisak jezika. Kada korisnik izabere srpski ili neki drugi naš domaći jezik može da bira između dve opcije: 1. opcija da zakaže seansu sa nekim od 90 psihoterapeuta u narednih nekoliko dana, ili da izabere opiciju 2. gde se prijavi na listu čekanja da dobije pomoć u periodu od 3 meseca (12 psihoterapeutskih online seansi sa jednim terapeutom). Seanse traju između 40 i 60 minuta u zavisnosti od psihoterapeutskog modaliteta i održava se putem Zoom-a ili Google Meets-a.
Da li ti se čini da se stigma sa brige o mentalnom zdravlju polako sklanja i da mladi sve više otvoreno pričaju o tome?
Lično imam utisak da društvo napreduje, da se više priča o ovim temama, da postajemo svesniji. Nisam ispratila istraživanja da mogu sa sigurnošću da kažem kakvi su statistički podaci ali je moj osećaj da ljudi pričaju da idu na psihoterapiju, dele svoje uvide sa iste lakše nego pre, spontanije se i zaplaču i nasmeju, osećaju jedni druge više. Opet je ovo samo moj utisak, ali mi se čini da idemo kao društvo u dobrom smeru. I dalje se dešava da se klijent na seansi javi na mobilni i kaže ‘’U banci sam, zovem te posle’’ ali ima pravo na to, ono što je meni važno da on ili ona dolazi na terapiju i pravi male i postepene korake ka sebi. Kako pojedinac na svom ličnom mikro nivou bude menjao sebe, tako će i društvo biti otvorenije za mentalnu higijenu i psihoterapiju.
Da li ljudi koji vas kontaktiraju imaju neka znanja o onome sto im se dešava, da li prepoznaju sami neka stanja i traže pomoć?
Prepoznaju, jer vrlo je lako – danas pojedinac oseti lupanje srca, ukuca svoj simptom u pretraživaču i krene da izlazi niz bolesti. Internet nas je doveo do mnoštva nestručnih ljudi koji se predstavljaju kao stručnjaci ali i povećao brzinu kojom se kreće informacija. Ta informacija može biti istinita ili neistinita, u zavisnosti od izvora od kog dolazi. Sve ove navedene stvari su dovele da danas imamo dosta osvešćenih i informisanih ljudi koji dolaze na terapiju i koriste stručne termine da opišu svoja stanja, ali i sa druge strane veliki broj ljudi koji žive u strahu jer misle da imaju neko teško terminalno oboljenje.
Telo i emocije – zašto su u neodvojivoj simbiozi i imas li savet kako da osluškujemo i prevodimo znake koje nam telo šalje? Zašto si odabrala baš ovu granu psihoterapije da izučiš dublje?
Telo i emocije su u jednoj neodvojivoj zajednici, neki naučnici čak to nazivaju novim pojmom kroz jednu reč – teloum. Do skoro se živelo u uverenju da je mozak centar nervnog sistema i fokus dosadašnjih psihoterapijskih pravac je bio da se stanja racionalizuju i da se kroz razgovor, bez fizičkog kontakta, dolazi do uvida i rešenja. Kako se psihoterapija razvijala i izučavala tako su se otkrivali neki topliji i nežniji pravci. Danas postoji more psihoterapijskih pravaca, i svaki od njih ima svoje mane i vrline. Ono što je meni najviše imalo smisla jeste da mozak, tj. um nema nekad kapaciteta da obradi sve emocije i informacije i onda ih samo ‘gurne’ negde u telo. Emocija ukoliko ne ide u ekspresiju i izađe iz tela, ona ostaje u nama, kao grč, nemir, nelagoda itd. Mnogo nagomilanih potisnutih emocija koje su trebale da izađu napolje, potiskivanjem i prećutkivanjem ostaju u nama i kroz vreme se okreću protiv nas i prelaze u osećaj krivice, ljutnju ka sebi ili fizičku bolest. Emocije su energija, i često imaju veliku snagu. Ako za primer uzmemo emociju ljutnje ona u sebi nosi veliku snagu i ukoliko ta ljutnja ne izađe iz nas, a mi iz straha da pokažemo svoju ljutnju jer mislimo da ćemo nekog povrediti, ili da će nas napustiti, potiskujemo je unutar sebe, na taj način onemogućavamo sebi da osetimo sopstvenu snagu.
Vodila sam se sopstvenim osećajem, ja idem 10 godina na individualnu psihoterapiju, i želela sam da se edukujem iz onog modaliteta koji je meni najviše imao smisla, gde sam ja videla i osetila najveće promene.
Koliko jedan razgovor može da pomogne?
Jedan razgovor može da da nadu da nešto može da bude bolje, da prođe, da je neko tu, da nismo sami, da stvari možda nisu onakve kakve nam se čine. Jedan razgvor sa jedne strane, profesionalno gledano nema neku težinu i moć, a sa druge strane da ljudima veru i nadu da nisu sami, da je neko tu i da može da ih vidi, čuje i doživi. Terapeuti na platformi Siguran Prostor su pre svega empatični svedoci i ljudi pa nakon toga školovani i edukovani profesionalci.
Zasto ti je bilo važno da stvoriš prostor sa besplatnom psihoterapijom?
Kroz telesnu psihoterapiuju sam uvidela koliko je kontakt važan, drugo živo biće da bude tu dobronamerno i bez osuđivanja i očekivanja, da pruži siguran prostor i podršku. Neki ljudi koji se jave za pomoć nikada nisu imali priliku u životu da se rasplaču pred nekim, a da ih taj neko ne odbaci ili ismeje, nisu imali prilike da pogledaju nekog u oči i iskreno ispričaju sve ono kroz šta prolaze. Drugim rečima, bilo mi je važno da kreiram prostor u kome kontakt isceljuje, mesto na kome možeš da dođeš i dobiješ pomoć bez obzira na primanja, nacionalnost, seksualnu orijentaciju, veroispovest, pol itd. Ovo je samo mesto na kom smo, pre svega, svi mi ljudi koji žele da pomognu drugim ljudima kojima je potrebna pomoć.
Kako se desilo da se nađeš na Forbes listi?
Klijent sa kojim radim već tri godine, uspešni preduzetnik iz Kalifornije, je prošle godine video moj post na LinkedIn-u i na seansi me je pitao o čemu se radi i kako sam sve to napravila. Nakon što sam mu objasnila, on je oduševljeno rekao da bi me nominovao za Forbes 30 under 30 listu, ja sam samo na to prokomentarisala ‘’Koje su šanse da ja stvarno budem na toj listi’’. On je rekao ‘’Svaka kategorija ima žiri, ja ću te nominovati, ovo je velika stvar, treba ceo svet da zna da ovo postoji, srećno’’. I evo nekoliko meseci kasnije, ja sam se našla na Forbes 30 under 30 Evropskoj listi za 2023 godinu u kategoriji društveni uticaj.
Kako će se dalje razvijati Siguran prostor?
Imam velike planove i ciljeve, ali se trudim da idem postepeno da me ne bi sve to preplavljivalo. Jer mi se često desilo da na putu građenja Sigurnog Prostora, da drugima bude bolje, ja izgubim sebe. Zato sad idem možda malo sporije nego na početku ali sam mirnija i u kontaktu sa sobom. Planovi za dalje su da osmislimo kako ćemo finansirati nove ideje. Sada trenutno pokušavamo da nađemo finansijska sredstva kako bi sve ovo podigli na jedan veći nivo.