Artist Membership Project je akcija koja je preuzela London, a ukazuje na to koliko je kultura danas postala nedostupna zbog visokih cena. O čemu se radi?
Najbolje je objasniti na primeru: nedaleko od zgrade Tate Modern u Londonu nalazi se sef. Kada unesete šifru, unutra je članska karta za muzej, koja omogućava besplatan ulaz na privremene izložbe. Uzmete svoju kartu, a zatim vratite člansku karticu.
The Artist Membership Project, na veliko nezadovoljstvo gradskih umetničkih institucija, funkcioniše već tri meseca i ima više od 600 članova, uglavnom umetnika i nedavnih diplomaca.
Evo zašto ovaj projekat postavlja važna pitanja o tome koliko je kultura postala luksuz.
Kome je dostupna kultura?
Kustos Ben Broome, koji ovu gerilsku inicijativu opisuje kao „delimično projekat međusobne pomoći, delimično umetničko delo“, procenjuje da su članovi koji su se prijavili uštedeli hiljade funti na ulaznicama za muzeje.
„Radim u umetničkom svetu, obično mogu da pozajmim, ukradem ili nekako dobijem prolaznicu, ili poznajem nekoga ko radi u muzeju. Ali otišao sam u posetu studiju umetnika koji je nedavno diplomirao i još uvek se snalazi u industriji, i pitao sam ga da li je video izložbu Eda Atkinsa u Tate Britain. Odgovorio je da bi voleo da je otišao, ali da je koštala 18 funti i jednostavno to nije mogao da priušti“, objasnio je Broom za The Guardian.
„Razumem zašto ove institucije moraju naplaćivati ove izložbe, njihovo postavljanje košta hiljade funti. Samo mislim da čin naplaćivanja umetnicima otuđuje upravo onu publiku koja ove institucije čini velikim“, dodao je.
Projekat nije svuda dočekan raširenih ruku: neke institucije, poput muzeja Barbican, deaktivirali su kartice uključene u mrežu, pozivajući se na „sumnjive aktivnosti“. Ali druge, poput Whitechapel galerije, razumeli su poruku i započeli interne diskusije.
Pitanje više nije samo „koliko kultura košta?“, već „za koga se ona stvara?“. U vremenu kada (često površno) govorimo o dostupnosti, Broomeov gest funkcioniše kao ogledalo: otkriva ekonomsku krhkost umetničke zajednice i kritikuje inkluzivnu retoriku institucija koja retko ima stvarnu podršku kroz konkretne politike.
Kustos navodi primer muzeja MoMA u Njujorku, koju nudi subvencionisan program članstva za umetnike. Umetnici jednostavno moraju da pokažu neki dokaz o svom radu na informativnom pultu muzeja, bilo da je u pitanju veb-sajt ili njihovi nalozi na društvenim mrežama.
Takođe, Centar Pompidu nudi besplatan ulaz u stalnu kolekciju za određene umetnike i one sa profesionalnim akreditivima kroz posebne programe članstva ili subvencionisane propusnice za profesionalce. Besplatan ulaz u stalnu zbirku dostupan je i za posetioce EU mlađe od 26 godina i one mlađe od 18 godina.
Ipak, kultura nesumnjivo postaje domen u kom cene neprekidno rastu.
U Londonu, jednokratna poseta Tate muzeju može da košta više od 18 funti, što je previsoko za mnoge kreativce mlađe od 30 godina koji zarađuju manje od minimalne plate. Prema nedavnom istraživanju, prosečan godišnji prihod umetnika u Velikoj Britaniji pao je na 12.500 funti, što predstavlja smanjenje od 40% u odnosu na 2010. godinu.
U tom kontekstu, ulaznica za muzej više nije kulturni gest, već luksuz. Ipak, paradoksalno, upravo ti umetnici su životna snaga kulturnog sistema: oni stvaraju, kuriraju, inspirišu, a opet su isključeni iz onoga što pomažu da se izgradi.
Rastuće cene idu protiv cilja muzeja i galerija da umetnost podele sa što raznovrsnijom publikom. One takođe mogu ubrzati već strmi pad udela publike koja ih posećuje i koju kultura uopšte zanima.
Pad javnog interesa, posebno među mladima, predstavlja izazov za institucije koje u velikoj meri zavise od javne podrške. Oni koji danas odluče da ne posete muzej mogli bi u narednim godinama biti ljudi koji glasaju protiv državnih subvencija ili odbijaju da lično doniraju kao pokrovitelji. Oni koji provode vreme u galerijama muzeja verovatnije će razumeti njihovu bogatstvo i želeti da ulože svoja sredstva u njih, jer za njih će kultura imati jasnu vrednost.
U Holandiji, na primer, subvencionisane bioskopske karte i dalje su dostupne za manje od 10 €, a nacionalna pozorišta i koncertne dvorane često dobijaju državnu podršku, što održava cene relativno pristupačnim. Dok je kultura sve skuplja, holandski model pokazuje kako državna podrška može učiniti kulturu dostupnom svima, umesto da isključuje one sa nižim prihodima.
Fotografije: instagram drabl