Još malo (baš malo) pa prvi septembar. Rekapituliramo, nostalgišemo, pravimo planove, skupljamo energiju za nove početke, i iako već dugo ne idemo u školu, ne može se reći da ne podležemo tom osećaju da se nešto prelepo završilo i počinje nešto novo oko čega smo istovremeno uzbuđeni, ali i malo tužni jer bismo pre da dani na plaži još uvek traju. Znači, pravo je vreme za sentimentalnost. A gde je sentimentalnost tu je i Lana Del Rey. Logično! Stvarno smo iskreno uvereni da je vrlo osmišljeno da album izađe baš danas, pretposlednjeg dana avgusta. “And as the summer fades away, nothing gold can stay” reče Lana, a mi svi osetili. Doduše, što bi rekao jedan od komentara na novi album… Kad slušaš Lanu del Rey, uvek je leto. Ne možemo se složiti više.
Navikli smo od nje na nostalgiju i zvuk glamurozne depresije koja omamljuje, stari Holivud, beat poeziju, Sylvia Plath raspoloženje i osećajnost – kada je u svom najboljem izdanju, uspeva da iskopa prave dragulje ovog senzibiliteta i zablista. Kada nije baš, onda se samo prepusti i utapa u svemu. „Norman F**king Rockwell“ nekako ispada od svega pomalo, kao da se naizmenično smenjuje u low i high fazama, i sa prstohvatom zvuka koji nismo očekivali. Toliko pomalo od svega da je na momente čak i promena smera. Okej, naravno da niko ni u ludilu, ne bi mogao nazvati bilo šta Lanino čistom srećom, pa se tako se ni za ovaj album ne može reći da je srećan, ali i to veliko ali, postoje pesme poput “Love Song” i “Fuck It I Love You” koje predstavljaju jasno skretanje od sumornog fatalizma u nešto drugačije. “Love song” je prava oda ljubavi, i to ne dramatičnoj i destruktivnoj, nego onoj koja je “Baby, it’s the best, passed the test and yes”.
Tako da, u slavu ljubavi, nežnosti, nostalgije, malo tuge i puno divnog vajba za njihanje u još uvek toplim večerima, ceo album ceo dan na repeat. Prava playlista za simbolični završetak leta i pravi završetak nedelje.
Izvolite početi.