Možemo da racionalizujemo stvari i klimamo glavom na odavno jasnu činjenicu da je print promenio svoju ulogu u našim životima. Tu nema rasprave ali isto tako nema rasprave ni oko toga da je print nešto što obožavam i bez čega ne želim da živim. Onaj osećaj kada u rukama (prvi put) držim neko izdanje i miris glossy papira su droga sa koje se nikada neću skinuti. Istina, uzbuđenje saznavanja novih činjenica – kad trčiš posle škole kod butikašice- švercerke koja ti je donela Vogue Collezioni da vidiš revije – je nestalo i to je sasvim ok. Nekako mi ni ne fali, a zamenilo ga je novo: apsolutno uživanje u larpurlartizmu. Time što „više ništa ne mora prvi“ print se izdigao u drugu kategoriju. Da se razumemo, ne mislim ni pod razno na svaki print. Američko i britansko izdanje magazina Vogue ne kupujem odavno, eventualno prelistam ako mi dopadne šaka, isto važi i za Elle ili InStyle (koji više ne bih mogla da listam sve i da hoću, pošto se ugasilo) – ovo su brendovi koje danas konzumiram online, kada ih konzumiram. Štampana izdanja kojih danas jedva čekam da se dočepam (ne, ne preterujem i da, to jeste prava reč za moj „slučaj“) uglavnom ni ne izlaze mesečno, a u Srbiji se uglavnom ne mogu kupiti… Što me ne sprečava da ih naručujem i vijam. Kad malo bolje razmislim, možda uopšte nisam odmakla daleko od Mande u četvrtom osnovne koja skače kroz logističke obruče da bi zagnjurila lice u riknu magazina, a zatim odletela u svoj trip.
Evo izdanja koja (ne tako polako) pune moje police.
homme girls
Shini je boginja univerzuma. Ovo je izjava koju ćete često čuti u BURO. redakciji. Prvo sam je pratila na Instagramu godinama, a sada planiram da je „slažem u policu“. Doduše, za sad još uvek čekam da mi stigne prvi broj koji sam prelistala (kod nekog drugog), taman dovoljno da znam da je Cubicle ispunio svoja obećanja. Radujem se satima listanja.
