Deda Savo sa Tare – zabeležen analognim aparatom i poželjnom znatiželjom kolege Nikše Širca.
Morаm dа kаžem, i to bih hteo dа mi čitаlаc veruje, dа je nаjveće zаdovoljstvo pronаći negde, nа nekom svetioniku, osаmljenog svetioničаrа i sа njim voditi rаzgovor. Zаdovoljstvo nije u tome dа se rаzgovаrа s krаljevimа, nego dа se otkrivаju zаnimljivi ljudi, а njih imа toliko dа čovek togа nije ni svestаn. Dа se od njih čuju pаmetne stvаri, dа se te pаmetne stvаri prenose čitаocimа, to je privilegijа
Ovo je u intervjuu za „šmekersku“ novinu Yugopapir podvukao Jug Grizelj, uvaženi jugoslovenski novinar, romantik, nostalgičar… Tragom njegovih uverenja i u odbranu dobrog novinarstva, BURO.MEN prenosi priču o jednom usamljenom i pametnom svetioničaru – Deda Savo (79) sa Tare je čovek kakav se da sresti po srpskim planinama. Harizmatičan, pronicljiv i drag – unutra. Spolja – sazdan od linija, brazdi i ožiljaka iznimnog fizičkog rada, koje mu daju patinu kakva ga čini uistinu lepim čovekom. Ovako ga je video, doživeo i fotografisao Nikša Širac, čiji utisak prenosimo u celosti:
DEDA SAVO
Na sred’ planine, naletim na Deda Sava, koji maljem ukucava svoju parcelu. Priđem mu, raspričamo se i provedemo sat i po vremena zajedno. Tako što sam ja ukucavao svaki kolac…
Rekao mi je kako sam za sat i po, uradio ono za šta bi njemu bio potreban čitav dan. “Sinko, kako da ti se odužim”, pitao me.
Odgovorim mu da mi je fotoaparat u blizini i da bih za uspomenu voleo da zabeležim njegov portret.
Sada kada vraćam film na to o čemu je Deda Savo pričao, uglavnom su to teme koje ne možeš da čuješ u gradu. Kako su divlje svinje uništile celu njegovu zemlju. Kako je “jugić” najbolji auto.
Dok smo razgovarali, u daljini se sve vreme čula neka ptica, iz šume. Pitao sam ga koja je to ptica? “To je ptica koja je videla Kosovski boj, od tada je počela da “kukumače” i čitavoj Srbiji da javlja šta se desilo na polju. Oglašava se deset puta sa “kuku kuku”.
Savo priča da ptica peva -
“Kuku ubiše Miloša.
kuku posekoše Lazara,
kuku dadoše ključeve,
kuku ključeve Srbije
…”
- i tako još šest puta, što nisam uspeo dobro da čujem, jer Deda Savo u tim situacijama priča pomalo nerazgovetno.
Prepričao mi je kako je u Crnoj Gori jednom sreo svog imenjaka, pa su ušli u polemiku koji od njih je “pravi”, gde mu je imenjak čestitao kada je u ličnoj karti video da je moj sagovornik rođen 27. januara, na Savindan, po čemu je i dobio ime.
Deda Savo je radni i životni vek proveo u pošti, nikada nije želeo u “veliki grad”, jer mu je srce na Tari, na njegovoj zemlji.
“Jugić” mu je saborac. Kaže da je njegov automobil mnogo puta spasao “Beograđane” sa nepristupačnog terena. “Moj “jugić” i ovaj put se vole”. A naše jake mašine sve pokušavaju na silu, dodao je.
Na rastanku mi je rekao: “Samo nemoj da se babe zaljube kada vide moju fotografiju, pa da dolaze ovde da me traže i remete mir”!
Reklo bi se da najbolje priče nastaju spontano, a da su interesantni ljudi deo takve spontanosti, ako ne i njeni kreatori, svetioničari i krunonosci. Spontanost je, svedoci smo, luksuz. Zbog toga je neobavezna priča sa Savom i o Savi, i dekama poput njega, onako kako je to Jug Grizelj – privilegija.
Fotografije: Nikša Širac
