Najveći perfekcionista Holivuda: Šta Dejvid Finčer radi drugačije?
Filmski svetovi kojima se vraćamo.
Prošla godina je označila tačno tri decenije od premijere remek-dela Se7en, jednog od najboljih filmova Dejvida Finčera, dok nas u decembru očekuje ostvarenje koje će ga ponovo ujediniti s Bredom Pitom. U pitanju je svojevrsni nastavak Tarantinovog ostvarenja Once Upon a Time in Hollywood, nazvan The Further Mis-Adventures of Cliff Booth.
Netflix film ponovo na veliko platno vraća lik Klifa Buta, u tumačenju Breda Pita, smeštajući priču u 1977. godinu kao nastavak događaja iz originalnog filma iz 1969. godine.
Prema zvaničnom sinopsisu, Los Anđelesu više nije potreban kaskader poznat po sukobima sa hipicima, ali Holivudu nikada ne manjka nevolja koje zahtevaju Klifove nesvakidašnje, neretko i nelegalne veštine. U trenucima kada ne radi za šankom ili u kabini kinooperatera, Klif But deluje iz senke kao takozvani fixer – čovek zadužen da zataška i reši osetljive situacije za holivudsku elitu, ali i one sa manje besprekornom reputacijom.
Prvi „zamrznuti“ kadrovi filma nose vizuelni identitet Holivuda iz 1977. godine, koji odiše sirovom i mračnom atmosferom, sasvim u skladu sa Finčerovom estetikom.
Upravo to je povod da se osvrnemo na vizuelni stil reditelja, kojeg nazivaju najvećim perfekcionistom u Holivudu. Šta njegove filmove čini prepoznatljvim, drugačijim i nezaboravnim?
Finčerovi klaustofobični svetovi
Finčerova pronicljiva i smirena kamera, laserska preciznost u obradi svakog detalja, kao i opčinjenost samim procesom pripovedanja kroz prizmu rešavanja zagonetki, izdvajaju ga kao filmskog autora sa izrazitim dizajnerskim senzibilitetom.
Recimo, uznemirujuća uvodna špica filma Se7en, čiji vizuelni identitet potpisuje Kajl Kuper, krije slojeve skrivenih narativnih tragova o serijskom ubici čiji identitet ostaje tajna do samog finala; sa druge strane, uvodni kadrovi ostvarenja Fight Club, u čijem je kreiranju Finčer učestvovao, oslanjaju se na medicinske ilustracije i donose prikaz stvarnih neurofizičkih procesa, kao što su nervni impulsi.
Najznačajnija Finčerova ostvarenja podsećaju na savršeno konstruisane mehanizme. Naravno, to nikako ne isključuje prisustvo snažnih i slojevitih junaka, već pre sugeriše da se oni često osećaju klaustrofobično u okruženju definisanom gotovo mikroskopski tačnim parametrima koje reditelj postavlja.
Njegovi kadrovi se najčešće oslanjaju na stativ, dok su eventualna pomeranja kamere strogo uvežbani mehanizmi oslobođeni svake prirodne nestabilnosti ili tragova ljudskog prisustva.
Pažljivijim posmatranjem postaje jasno da je reč o potpuno mehaničkoj kinetici – kamera funkcioniše poput hladne, bezdušne sprave. Takav pristup sugeriše prisustvo nekog stranog, neljudskog entiteta, ne hajući za fizičke barijere poput zidova ili plafona. Upravo taj specifični vizuelni potpis gradi turobnu napetost po kojoj su Finčerova ostvarenja prepoznatljiva.
Međutim, u naročito emotivnim scenama svojih ostvarenja, Finčer ipak poseže za snimanjem iz ruke. U trenucima kada junaci više ne uspevaju da kontrolišu sopstvena osećanja, reditelj, želeći da istovetno emotivno stanje prenese i na gledaoce, skida kameru sa stativa i unosi u kadar sirovu, prirodnu ljudsku energiju.
Najizrazitiji primer takvog postupka beleži se u filmu Seven, gde je ova tehnika primenjena ubedljivo najčešće.
Mrak u njegovim filmovima guta likove, predočavajući nam zastrašujući i neprobojni ambis zla u kojem su glavni akteri prinuđeni da love ubice i suočavaju se sa sopstvenim unutrašnjim avetima.
Tama stupa u oštar kontrast sa svetlošću koja je uvek topla i veštačka – bilo da je reč o treperavom plamenu sveće ili svetlosti sijalice – služeći kao utočište hladnog zagrljaja mraka.
U surovom univerzumu Finčerovih ostvarenja, to predstavlja osnovnu borbu za opstanak u kojoj priroda i sve sile van ljudske kontrole deluju kao skriveni neprijatelji. Stiče se utisak da upravo ovaj večiti dualizam između svetlosti i mraka čini ključni temelj prepoznatljive atmosfere njegovih filmova.
Na isti način na koji suprotstavlja mrak i svetlost, Finčer u svojim ostvarenjima gradi kontrast između toplih žutih i hladnih plavih tonova. Sudar ovih kolorita zapravo oslikava sukob dva suštinski različita sveta – postupak kojim reditelj jasno razgraničava glavne junake, što je naročito vidljivo u filmu The Girl with the Dragon Tattoo.
Njegovi protagonisti, Mikael Blomkvist i Lizbet Salander, pripadaju potpuno suprotnim sferama: dok je on ostvaren novinar koji ima porodicu, stabilan dom i finansijsku sigurnost, zbog čega ga prate topli žuti tonovi, ona je obavijena hladnom plavom jer je usamljena i izolovana, bez bliskih ljudi i sa duboko traumatizovanom prošlošću, kako navodi Filmustage.
Umetnost građenja drame i tenzije kod Finčera proističe iz njegovog izuzetnog smisla za oštar dijalog i preciznu mizanscensku postavu. Skoro svaka sekvenca u njegovim ostvarenjima pogodna je za zaustavljanje, dubinsku seciranje i analizu. Brižljivo razrađeni razvojni putevi junaka, upečatljivi tematski motivi i nenametljivi narativni nagoveštaji provlače se kroz čitav njegov opus, učvršćujući njegov status jednog od najcenjenijih reditelja današnjice.
Finčerovi vizuelno najimpresivniji filmovi
Ostvarenje The Social Network s pravom slovi za jedno od krunskih ostvarenja u Finčerovoj karijeri, pružajući ključni kulturološki sud o društvenim mrežama u periodu kada su one tek počinjale da dominiraju svakodnevicom. Kroz savršen tempo, montažu i glumačku ekspresiju, Finčer uspeva da dijalog transformiše u pravu dinamičnu akciju.
Montažni rezovi su hirurški precizni, a paralelno preplitanje različitih vremenskih ravni vešto gradi narativni zamah, čineći da obični razgovori deluju kao prave bitke i konfrontacije. Svedena i besprekorno kontrolisana vizuelna estetika filma u potpunosti odražava njegovu centralnu temu – nemilosrdnu ambiciju, intelektualnu nadmoć i emocionalnu otuđenost.
U ostvarenju Gone Girl, reditelj sjedinjuje svoju prepoznatljivu tehničku perfekciju sa dekonstrukcijom medijskih slika i načina na koji javnost doživljava stvarnost. Narativna struktura je fluidna i sklona poigravanju, budući da se u središnjem delu priče naglo menjaju uglovi gledanja i reinterpretiraju ranije prikazani događaji.
Time reditelj vešto manipuliše emotivnom stranom publike, dok pročišćena i strogo kontrolisana vizuelna estetika filma u potpunosti oslikava lažne, pažljivo izgrađene maske iza kojih se njegovi junaci kriju.
Snimajući ostvarenje Zodiac, Finčer je svesno rizikovao upustivši se u realizaciju detektivske drame koja izbegava konvencionalan epilog. Umesto da poentira kroz dramatično hapšenje ubice, radnja stavlja u prvi plan iscrpljujuću i opsesivnu prirodu same istrage.
Kako vreme odmiče, tragovi gube na snazi, a životi likova postaju potpuno podređeni potrazi za istinom. Treba istaći i da je Zodiac predstavljao jedan od pionirskih blokbaster projekata snimljenih i kompletno realizovanih u modernom digitalnom formatu bez upotrebe trake (tapeless workflow), čime je utabao put mnogim rediteljima koji su sledili njegovu viziju. Vizuelni identitet filma odlikuje se preciznošću i svedenošću, što stvara snažan kontrast sa teškom, sumornom i nerazrešenom misterijom.
Kultni Fight Club predstavlja vrhunsku lekciju iz domena kontrolisanog haosa, u kojem se unutrašnji monolog, nelinearna struktura priče, napredni vizuelni efekti i metatekstualni komentari prepliću u celinu koja ostavlja utisak anarhičnosti, a zapravo je hirurški precizno projektovana.
Sam vizuelni jezik filma oslanjao se na u to vreme revolucionarne digitalne efekte: kamera suvereno klizi kroz nestvarni prostor, rezovi i tranzicije teku bez ijednog šava, dok digitalne intervencije direktno služe priči umesto da predstavljaju puku vizuelnu paradu. Mnogi stilski postupci viđeni u ovom filmu – poput brzih umetaka sa efektom greške (glitch), naratorskog glasa koji koketira sa probijanjem četvrtog zida i neočekivanih obrta u identitetu junaka – u međuvremenu su postali opšta mesta savremene kinematografije, neretko i preterano eksploatisana.
Počinjemo i završavamo s filmom Se7en, koji s pravom uživa status jednog od ključnih trilera devedesetih godina prošlog veka. Umesto jeftinog senzacionalizma u prikazivanju brutalnosti, Finčer se oslanja na brižljivo građenu atmosferu prožetu turobnošću. Mračan ambijent natopljen neprekidnom kišom ostavlja utisak klaustrofobične teskobe, pri čemu i sama metropola prerasta u zaseban lik – bezličan, moralno urušen i okružen truleži.
Snaga ovog ostvarenja leži u njegovoj stilskoj ujednačenosti, odmerenom ritmu i suzdržanoj kameri. Kulminacija u čuvenoj sceni sa kutijom najbolje svedoči o rediteljskom daru da se vrhunski psihološki užas postigne kroz atmosferu iščekivanja – jer uvek je snažnije ono što ne vidimo.
Naslovna fotografija: Supplied by LMK / Landmark / Profimedia