Gordan Kičić u svojoj drugoj kući, Ateljeu 212, za BURO.MEN hoda, misli i govori onako kako oseća – šeretski i iskreno – prenoseći snažnu poruku vere u vlastite izbore.
Beogradskom glumcu, producentu, scenaristi i reditelju, pored svega što je uradio u pozorištu, na filmu i televiziji, moglo bi se odati priznanje da je jedan od onih koje ljudi vole da sretnu i vide. On je lik koji ume da popravi dan.
I to nije zaslužio samo svojim ulogama. Kičić ima dobrotu koja se jednostavno ne može odglumiti, u krvotoku mu je. Njegovo je samo da pusti da teče, što mu dobro ide.
Uopšte ne bi bilo pretenciozno reći da je Kile istinski šmeker i dobar lik, koji nam na sceni Ateljea 212 otkriva šta se sve dešava iza nje:
Gordan Kičić L.K.
Glumom je počeo da se bavi od 1997., kada je i odigrao prvu ulogu u filmu „Do koske“.
Diplomu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu stekao je nešto kasnije, 2001. godine. Istakao se u ulogama Coleta u filmu „Mala noćna muzika“, Sumpora u „Kad porastem biću Kengur“ i Aleka u „Čekaj me, ja sigurno neću doći“.
2009. je postao stalni član Ateljea 212. Bio je producent filmova „Ustanička ulica“ i „Aleksi“, a od kraja 2018. je i zvanično režiser. Njegov rediteljski debi, film „Realna priča“, postao je prvi srpski film dostupan na jednoj od najvećih svetskih platformi, Amazon prajm.
Od ovog filma nastao je višestruko nagrađivan serijal „Mama i tata se igraju rata“, čija se treća sezona upravo „krčka“. Pored spomenutog, Kičić je stigao da bude Branislav Ivković u „Porodici“, Ranko Beli u filmu, a uskoro i u seriji „Nije loše biti čovek“, Vladika u „Popadiji“, Momčilo Banović u „Nemirnima“…
Produkcija: BURO.Srbija – Milovan Ilić Džumanski
