Plivati kroz secesiju: Kako danas izgleda banja Gelert, jedan od simbola Budimpešte

Budimpešta je termalne izvore dobila zahvaljujući geologiji, kulturu kupanja nasledila od Rimljana i Osmanlija, formu monumentalne javne banje od uticaja iz 19. veka, a svoj vizuelni identitet od trenutka kada je nova evropska metropola pokušavala da odgovori na pitanje: kako moderna mađarska umetnost treba da izgleda. Da bi se razumela jedna od najlepših banja u Evropi, prvo treba razumeti grad koji ju je napravio. Banja Gelert nije samo mesto termalnih izvora i Žolnai keramike, već proizvod trenutka u kojem se Budimpešta ubrzano pretvarala u modernu evropsku prestonicu i u arhitekturi pokušavala da pronađe sopstveni jezik.

Na budimskoj strani ostali su srednjovekovni i barokni slojevi; Pešta je velikim delom oblikovana historicizmom 19. veka, neorenesansom i eklekticizmom, monumentalnim neogotičkim Parlamentom, a zatim secesijom s početka 20. veka. Između dva svetska rata pojavljuju se ar deko i modernizam. Zbog toga arhitektonska homogenost koju vezujemo za Pariz ovde ustupa mesto nečemu drugom: Budimpešta izgleda kao grad u kojem je nekoliko političkih i kulturnih epoha ostalo istovremeno vidljivo. Čak i Unesko upravo tu slojevitost ističe kao jednu od njegovih osnovnih urbanističkih vrednosti.

Od Budima, Pešte i Obuda do Budimpešte

Ako Pariz svoj prepoznatljivi izgled 19. veka u velikoj meri duguje baronu Žoržu-Eženu Osmanu i njegovoj velikoj rekonstrukciji grada, Budimpešta nema jednu ličnost kojoj možemo pripisati jednako presudnu ulogu. Ima, međutim, vrlo precizan istorijski trenutak. Austrougarska nagodba iz 1867. promenila je politički položaj Ugarske unutar monarhije, a šest godina kasnije Budim, Pešta i Obuda administrativno su spojene u Budimpeštu. Nova prestonica nije samo trebalo da funkcioniše kao veliki grad, već i da izgleda kao evropska metropola koja može da se meri sa Bečom.

Godine 1870. osnovan je Savet za javne radove, institucija koja je dobila ključnu ulogu u regulisanju naglog širenja grada. Već sledeće godine raspisan je međunarodni konkurs za njegov urbanistički razvoj. U narednim decenijama nastaju avenije i bulevari, nova infrastruktura, višespratne stambene palate i reprezentativne javne građevine. Među najvažnijim projektima bio je Bulevar Andraši, dok je Veliki bulevar formirao novi prsten oko centralnih delova Pešte.

Veza sa Parizom pritom nije samo naknadna istorijska analogija. Tadašnji predsednik ugarske vlade Đula Andraši proveo je deo političkog izgnanstva u Parizu i dobro poznavao njegove nove bulevare. Kada se raspravljalo o budućnosti Pešte, podržao je ideju da gradu nisu potrebna samo tehnička rešenja, već reprezentativna avenija i veliki kružni bulevar. Pariski model modernog grada tako je postao jedan od uzora za novu Budimpeštu.

Razmere transformacije bile su ogromne. Budimpešta je za nekoliko decenija izrasla u jednu od najvećih evropskih metropola, dok su industrijalizacija, železnica, bankarski kapital i nova administrativna uloga grada proizveli i novu urbanu buržoaziju. Arhitektura je trebalo da izrazi upravo tu ambiciju. Unesko danas Bulevar Andraši i njen sistem gradnje navodi kao reprezentativan primer urbanističkih principa druge polovine 19. veka, dok čitavu Budimpeštu opisuje kao grad koji je istovremeno prihvatao, preoblikovao i dalje širio evropske arhitektonske uticaje.

Od historicizma do secesije

Prva arhitektonska faza tog velikog projekta bila je mahom historicistička. Neorenesansa, neobarok, neogotika i različiti oblici eklekticizma omogućavali su novoj prestonici da govori jezikom velikih evropskih gradova. Bulevar Andraši, sa svojim reprezentativnim palatama i vilama, jedan je od najboljih primera te faze.

Ipak, pred kraj 19. veka pojavljuje se pitanje koje je bilo mnogo više od estetskog: kako bi moderna mađarska arhitektura uopšte trebalo da izgleda? Secesija je širom Evrope predstavljala raskid sa beskonačnim ponavljanjem istorijskih stilova, ali je u Ugarskoj dobila i izrazito nacionalnu dimenziju. Eden Lehner, najvažniji protagonista mađarske izraza secesije, pokušavao je da stvori arhitektonski jezik koji neće biti samo još jedna kopija Beča, Pariza ili istorijske gotike. U njegovim građevinama pojavljuju se motivi mađarske narodne umetnosti, ali i persijski, indijski i drugi istočnjački uticaji, povezani sa tadašnjim teorijama o istočnim korenima Mađara.

Presudnu ulogu dobila je i Žolnai keramika. Fabrika iz Pečuja razvila je krajem 19. veka arhitektonsku keramiku i pirogranit dovoljno otporne da se koriste na fasadama, ali istovremeno dovoljno dekorativne da arhitektura dobije potpuno novu paletu boja i tekstura. Lehner ju je koristio kao jedno od osnovnih sredstava novog mađarskog arhitektonskog jezika. Njegov Muzej primenjenih umetnosti, završen 1896. godine, postao je jedan od prvih velikih manifesta tog pravca. Nije nevažno ni što nastaje upravo u vreme proslave hiljadugodišnjice dolaska Mađara u Karpatski basen: pitanje nacionalnog identiteta tada se nije rešavalo samo politikom i istorijom, već i ornamentom, bojom, materijalom i fasadom.

Iz tog kulturnog pejzaža nastaje banja Gelert.

Zašto Budimpešta uopšte ima toliko banja?

Pre nego što je postala arhitektonski fenomen, banjska kultura Budimpešte bila je geološka činjenica. Grad leži na veoma specifičnom hidrogeološkom području, na mestu gde se susreću brdoviti Budim i ravna Pešta. Ispod budimskih brda nalaze se slojevi krečnjaka i dolomita kroz koje voda prodire duboko u podzemlje, zagreva se, a zatim ponovo izlazi prema površini kroz sistem pukotina i raseda. Zbog toga se veliki broj termalnih izvora nalazi upravo uz budimsku obalu Dunava.

Kultura kupanja pritom je mnogo starija od same Budimpešte. Rimljani su u Akvinkumu, na području današnje Obude, koristili termalne vode i gradili javna i privatna kupatila. Nekoliko vekova kasnije, tokom osmanske vlasti u 16. i 17. veku, nastaje novi sloj banjske kulture, čiji su Rudaš i Kiralj među najpoznatijim sačuvanim primerima. Na istom prostoru smenjuju se rimska kupatila, osmanski hamami, habzburška lečilišta i na kraju monumentalne gradske banje moderne Budimpešte.

Krajem 19. i početkom 20. veka termalna voda postaje deo velikog projekta modernizacije grada. Istovremeno, banje postaju i mesta razonode, društvenog života i reprezentacije. Ako je železnička stanica pokazivala koliko je grad tehnološki povezan sa ostatkom Evrope, moderna gradska banja mogla je da pokaže da zdravlje, higijena, slobodno vreme, arhitektura i luksuz pripadaju istom projektu modernog života.

Gelert, palata podignuta oko vode

Termalni izvori u podnožju brda Gelert koristili su se vekovima pre izgradnje današnjeg kompleksa. Tokom 17. veka kupalište je dobilo naziv koji bi se mogao prevesti kao Blatna banja, zbog finog mineralnog mulja koji je zajedno sa izvorskom vodom izlazio na površinu i taložio se na dnu bazena. Početkom 20. veka grad odlučuje da staro kupalište zameni potpuno novim kompleksom, a konačna zgrada nastala je kombinovanjem rešenja Artura Šebešćena, Armina Hegediša i Izidora Šterka.

Gradnja se protegla kroz godine Prvog svetskog rata, a termalna banja Gelert i istoimeni hotel otvoreni su 26. septembra 1918. godine, u trenutku kada se Austro-Ugarska, politički i kulturni svet koji ih je praktično stvorio, već nalazila pred raspadom.

Postoji gotovo filmska ironija u tom datumu. Kompleks zamišljen kao demonstracija samopouzdanja moderne evropske metropole otvoren je svega nekoliko nedelja pre kraja Prvog svetskog rata. Ipak, interesovanje je bilo trenutno. Vrata kupališta otvorena su u sedam ujutru, a tokom prva tri sata kroz nove bazene prošlo je više od 200 kupača. Gelert je predstavljan kao prvi luksuzni banjski kompleks mađarske prestonice i jedno od tada najmodernijih evropskih kupališta. Ipak, njegova važnost danas mnogo manje leži u nekadašnjoj tehnološkoj novini nego u činjenici da je ideja secesije sprovedena gotovo do nivoa potpunog umetničkog dela.

Plivati kroz secesiju

Voda, keramika, vitraž, skulptura, svetlost i ornament zamišljeni su kao deo istog prostora. Već centralni ulazni hol funkcioniše kao reprezentativni prelaz iz svakodnevnog grada u gotovo ceremonijalni svet kupanja. Iznad njega se pojavljuje kupola sa baroknim odjecima, dok se u enterijeru secesijski jezik razvija kroz obojeno staklo, keramiku, mozaike i skulpturu.

Posebno su značajni ručno oslikani vitraži izrađeni u radionici Mikše Rota, jednog od najvažnijih mađarskih majstora umetničkog stakla tog perioda. Svaki od njih predstavlja po jednu epizodu iz epa Smrt Budima Janoša Aranja.

Dalje prema bazenima nalaze se četiri ženske figure koje predstavljaju godišnja doba, gotovo programski detalj za instituciju koja je želela da kupanje predstavi kao celogodišnji urbani ritual. Prava dramaturgija, međutim, počinje u prostorima vode. Stubovi oko unutrašnjih bazena ukrašeni su ribama, lišćem, cvetnim ornamentima i fantastičnim bićima. To je gotovo školski primer secesijskog odnosa prema prirodi: ona se ne kopira realistično, već se stilizuje i pretvara u liniju, ritam i dekorativni sistem.

Motivi vode zato postoje dvostruko. Ribe, talasi i biljne forme pojavljuju se na keramici i reljefima, dok nekoliko centimetara dalje postoji stvarna voda bazena. Granica između predstavljene prirode i same funkcije zgrade postaje namerno nejasna. Najprepoznatljiviji termalni prostori obloženi su Žolnai keramikom i mozaicima. Tirkizna, plava, zelena i oker nisu samo dekorativna paleta, već menjaju način na koji opažamo čitavu prostoriju: površine zidova gotovo deluju kao produžetak vode.

Žolnai keramika je za mađarsku secesiju bila sredstvo kojim su arhitekte mogle da povežu arhitekturu sa primenjenom umetnošću, uvedu intenzivnu boju na fasade i zidove i istovremeno stvore nešto što je trebalo da bude prepoznatljivo mađarsko. Zanimljiva je i gotovo potpuno simetrična organizacija kompleksa. Levo i desno krilo prvobitno su pripadali muškom i ženskom delu banje. Društvene konvencije početka 20. veka tako su bile doslovno ugrađene u tlocrt građevine.

Gelert se, međutim, nije zaustavio u 1918. godini. Godine 1927. kompleks je proširen spoljnim bazenom sa veštačkim talasima, dok je 1934. dodat još jedan poseban bazen. To su gotovo logični nastavci ideje na kojoj je čitavo mesto zasnovano: spojiti lekovitu vodu, arhitektonski spektakl, razonodu i tehnološku modernost.

Ono što je preživelo

Drugi svetski rat ozbiljno je oštetio kompleks. Delovi banje i hotela bili su razoreni, a posleratna obnova nije svuda mogla da vrati isti nivo raskoši i ornamentacije. Ipak, veliki deo onoga zbog čega je banja Gelert danas toliko značajna preživeo je: keramičke površine, mozaici, vitraži, skulpture, stubovi i secesijski prostorni elementi i dalje omogućavaju da se zgrada čita kao celina, a ne samo kao naknadna rekonstrukcija predstave o početku 20. veka.

Od 1. oktobra 2025. kupalište Gelert zatvoreno je zbog velike rekonstrukcije. Ponovno otvaranje planirano je za 2028. godinu. Možda je upravo sada, dok su bazeni bez kupača, najlakše videti zbog čega je Gelert važan. Njegova vrednost nije samo u tome što je moguće kupati se u raskošnom istorijskom enterijeru, već u činjenici da je početkom 20. veka jedna građevina namenjena javnom kupanju mogla da bude zamišljena sa ambicijom umetničkog dela.

Vitraž nije morao da pripada samo crkvi, Žolnai keramika reprezentativnoj palati, niti skulptura muzeju. Mogli su da budu deo prostora kroz koji prolazimo bosi, u kojem para zamagljuje ornament, a površina vode menja boju zidova.

Fotografije: Profimedia