SATANIZACIJA SAMOĆE

U vreme kada je karantin od epidemiološke mere postao način života, naći partnera je definitivno podvig. I to ne mali. Dekadencija patrijarhata je nekadašnju zajednicu, pleme – zamenila institucijom braka. Svakako, progres za pohvalu. Međutim, kada bračne i vanbračne drugove sistematski rešimo, ostaje nam grupa nesvrstanih. Manjina jeste, ali nikako nije mala. Slobodni. (Pauza za sažaljiv pogled).

I mada je Seks i grad svojevremeno obradio temu i moglo bi se reći romantizovao je do bola, realnost je ipak drugačija. Imam 38 godina i slobodna sam. Ako izuzmem nekoliko sjajnih prijateljica, kojima matičar/sveštenik nije promenio mentalni sklop, moj socijalni život (karikiran za dramatizaciju) izgleda ovako:

Uglavnom, tu su dva scenarija. Od satanizacije do sažaljenja. Prvi scenario je trenutno teži, ali na duže staze definitvno bolji. To je ona svima poznata situacija (očigledno da imamo obrazac) kad izgubite prijatelja jer je našao nekog. Ako ste tog prijatelja poput makroa podvodili dok je bio slobodan, onda je to potpuno u redu. U suprotnom, nije. Međutim, vaš raskalašni, razbludni život (posao, kuća, teretana) više ne odgovara skrušenom svecu koji se rađa u zgradi opštine ili mesne zajednice na dan građanskog venčanja. U početku boli, ali nastavite dalje.

Dojučerašnji parti manijaci, kojima odlaganje užitka nije jača strana, pa se genetski materijal omakne, sablažnjavaju se na naš raspojasani život Velikog Getsbija. U blatu bluda i nemorala koji očigledno uživamo, vide nas kao opasnost po njihovu bračnu sreću. Muž se brine da mu ne „pokvarite“ ženu, žena se plaši da joj ne zavedete muža. Đavo lično. I pre nego što ta kamenica krene prema nama, ja bih proverila istoriju poruka u telefonu.

Drugi scenario je još gori. Ne znaju šta će sa vama. Na slavlju možete sedeti sa decom, sa penzionerima, sa parovima. Strčite kao gubavci, gde god seli, ne uklapa se. Onda, dečiji rođendani. Da se razumemo, nisu deca problem. Problem je kad vas kao slobodnog bace u grotlo sa 20 mladih majki sa kojima nemate ni jednu zajedničku temu. Dok one potpuno legitimno razmenjuju svoja iskustva od dojenja do grčeva, vi zevate kao riba na suvom i molite Boga da vas uzme, momentalno, ako može.

Retko ko vas uključuje u razgovor, nemate ništa zanimljivo za reći, dok izgledate kao da ste upravo napunili pelenu. Baš kao kad su svi iz odeljenja pozvani kod Bojane na rođendan, osim vas. Taj osećaj. Samo što ne kažete ništa. Nemate temu, potpuno ste „out“. Samo rupu u stomaku. Ne zna se ko brže napusti rođendan, da li mi samci, ili parovi koji svojom ili Božjom voljom nemaju decu…

Foto: Pinterest

Kako reći – volim tebe i tvoje dete ali mi je neprijatno, osećam se odvratno, a da ne ispadnete očajni i sebični? Kako, a da ne otvorite pandorinu kutiju ranjivosti, anksioznosti i koliko ta situacija može da naglasi osećanja straha i praznine za koje je mnogima potrebna pomoć? Ne kažete, zato se kiselo smeškate i sa knedlom u grlu i trnom u oku, odete kući. U tom drugom scenariju mi smo „Jadnici“. (Žan Valžan je mala beba). Dobronamerni saveti (posebno netraženi) znaju da zabole, a svi znamo put dobrih namera. „Otvori Tinder, rodi sebi dete, spusti kriterijume, šta fali Saši grbavom?“ Molim vas, prestanite.

Saveti koje osoba koja ih daje, ni u snu ne bi poslušala, u najmanju ruku su uvredljivi. Ne rizikujem da zvučim kao ogorčena usedelica pošto mi je taj tretman zagarantovan. Nažalost, sav naš uspeh, lični, profesionalni, duhovni, anulira nečija tašta ili svekar. Da se ne lažemo, “Zašto vama da bude bolje nego nama?“ – nikad nije šala.

Nezvanična statistika kaže da od petoro ljudi koji se jave psihoterapeutu, čak četvoro je u paru. Zašto ne smršaš – ne pitaš čoveka sa hašimotom – niti kad ćeš da se udaš osobi koja nema ni simpatiju.

Neću da pričam o porezu koji svakako plaćamo na samoću, što je putovanje za jednu osobu skuplje, što samac ne može da usvoji dete, dobije veći kredit ili vantelesnu (a da ne ide u Grčku). Dok Orvelove bebe iz epruveta ne postanu dostupne, tu smo gde smo. U vremenima gde svi traže svoja prava, samci su satanizovani, u dvadeset prvom veku i to od strane parova. Oni koji to ne rade, svaka čast, verovatno su postigli nivo zadovoljstva u životu koji ne stavlja sve čipove na brak. I mada venčanje navrat-nanos u sred Božićnog posta deluje kao ljubav iz bajke, naći partnera i naći sreću nisu sinonimi. Degradiranje slobodnih, samih, kao da je postalo mejnstrim.

Zašto? Zato što soleri ako su slobodni, nisu usamljeni, ako su usamljeni nisu ludi da to kažu, da se za njih ne zalepi još veća stigma. Bolje i đavoli nego jadnici, bolji je provod. Na klackalici, da bi se jedan podigao, drugi uvek mora da se spusti. Taj što se spušta smo mi, i nemojte da mislite da nam dobro vaspitanje muti pogled. Kad upadnu u monotoniju, vole da nas pozovu da se bar još jednom okupaju u mleku slobode i lako zabave nečijim problemima koji su sigurno veći od njihovih.

Brak je od normalnosti, nažalost, postao statusni simbol, i mi koji ga nemamo možemo i ne moramo da patimo zbog toga. Kada sam pre nekoliko dana pitala prijateljicu da li bi želela da se uda i zasnuje porodicu, pogledala me iz malog mozga: „Niko me za 35 godina nije to pitao, svi pitaju kad ćeš?“ Toliko o tome.

Svi upareni su nekad bili mi. Da ne bude sve crno ili belo imamo rešenje. Iskrena, otvorena komunikacija i razumevanje. Ako nemate kapaciteta za to, predlažem distancu. Drugi scenario, ukoliko se ne iskomunicira, svakako će dovesti do toga da naše prijateljstvo „fade away“.

Mi razumemo da je vama potrebna razonoda, samo nemojte se razonoditi našim životom, nama nije smešno. A ako se slučajno ispostavi da zajednički kredit nije garancija za „zauvek zajedno“ – nemojte da nas zovete, u Sodomi nema dometa!

***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!