Sebe, kao što sam to u pređašnjim izlaganjima već provlačio kao lajtmotiv, prvenstveno smatram gledaocem, slušaocem i čitaocem. Kao što se da primetiti, odvažio sam se da pišem i snimam; ali držim da je ono što sam video, čuo i pročitao daleko važnije od onoga što sam snimao i napisao. Borhes je to lepo objasnio: čovek čita ono što voli – a piše ne ono što bi želeo, nego što ume da napiše.
Sećanje me vraća na jedno jutro pre sedam godina, u Soko grad, blizu Ljubovije. Vidim Manastir Sveti Nikolaj Srpski; vidim potok; vidim stenu po kojoj se jedan mladić penje kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
Tačno znam kada je iznad nas proleteo kraljevski orao, iako to verovatno nije bio on; mogao bih ruku u potok da stavim.
Vraćam se tom prohladnom jutru i vidim tog penjača koji se impozantno kreće, pod uglom koji ozbiljno prkosi gravitaciji; i čujem njegov glas kako izgovara reči koje u tom trenutku nisam razumeo ali sam ih osećao. Te reči su, kazao mi je kasnije, dolazile od njegovog dede:
Radi dobre stvari kada te niko ne gleda.
Poznavaoci životinjskog sveta kažu da su ptice (kraljevski orao) na neki način večne jer žive u sadašnjosti?! Mi smo, opet se pozivam na Borhesa, smrtni zato što živimo u prošlosti i u budućnosti – zato što se sećamo vremena kada nismo postojali, i što predviđamo vreme kad ćemo biti pokojnici.
Kada mi se u životu otkrilo penjanje, poigravam se jednom idejom – s idejom da uprkos tome što se čovekov život sastoji od mnoštva hiljada trenutaka i dana, da se ti silni trenuci i ti silni dani mogu svesti na samo jedan trenutak: na trenutak kada čovek spozna ko je, kada se neposredno suoči sa sobom.
Pretpostavimo da je Juda, kada je poljubio Hrista (ako je to uistinu učinio), u tom trenutku osetio da jeste izdajnik, da je njegova sudbina da bude izdajnik, i da je odan toj zloj sudbini.
Kada sam čuo reči koje penjač izgovara po uzoru na svog dedu, osetio sam da je to što čujem i vidim dragoceno iskustvo. Možda od tog trenutka sebe smatram “penjačem”.