Od brojnih tehnika samopomoći, najradije biram onu da odrasli Stefan od 35 godina, pita malog Stefana od 7 godina šta bi on u datoj situaciji uradio. Kakva god da je situacija, a ima raznih.
Nije loša ni ona tehnika zamišljanja vlastite sahrane, u kontekstu toga po čemu ćeš ostati upamćen kod ljudi koji nad drvenim kovčegom oplakuju što te više nema, istovremeno verujući da odlaziš na lepši i mirniji svet. Ali o tome nekom drugom prilikom, ovde ću o malom Stefanu karatisti.
Stefanu koji besumučno uvežbava mavaši-geri, risom stopala udarajući u jakne koje na ofingerima vise u odškrinutom ormaru. Stefanu koji po parketu hoda bosonog i pocrveni kada ga sen-sei pomazi po „pečurci“. Stefanu koji ne voli da jede i vraćajući se sa takmičenja iz Kragujevca, Leskovca ili Niša, baca sendviče sa čajnom kobasicom u kontejner, da majka ne bi pitala zašto je kiflu vratio kući. Bio je prefokusiran na karate da bi se setio da je gladan, mali Stefan.
Šta bi taj Stefan rekao ovom odraslom Stefanu? Ovom koji je u medijima, gde ne važe sportska pravila, nego neka potpuno drugačija od sportskih, kako god da se nazivaju, ako pravila uopšte postoje. Često sanjam da smo svi iz medija izašli na crtu, stali u vrstu, onako kako se to ume desiti u sportu, i dobili nekakav zadatak. Zadatak bi, recimo, ponovo analogno sa sportom, mogao biti da nam se zada ista tema, da za njenu realizaciju dobijemo 50 evra i vremensku odrednicu od 48 sati. Bilo bi, sanjam, potrebno da za ta dva dana, kako znamo i umemo, sami ili zajedno sa nekim, napravimo što više različitih medijskih proizvoda na zadatu temu. Vest, izveštaj, intervju, reportažu, radio paket, video prilog, podkast, foto-esej – i da zajedno sa zgotovljenim materijalom, pred komisiju, donesemo 100 evra – da udvostručimo dobijeni budžet.
Kao i kod svakog sna, ovde postoji gomila nejasnoća. Jedna od njih je to ka bi mogao biti komisija? Ko bi odlučivao o pobedniku, jer znamo da pored statistike i brojki, arbitar neretko ima presudnu ulogu. Nejasno je i to zašto nisam ostao u profesionalnom sportu ako i dan-danas sanjam sportske snove, sportska merila, sportske rezulate. „Dobio sam poziv da idem u Japan i nismo mogli da skupimo novac, Mitar Mrkela je pokušao da mi pomogne, nije bilo dovoljno, smorio sam se i prestao da treniram“, odgovara Stefan od 7 godina.
Vremenom se, ako bih zagrebao u sebe i provirio iz sebe, ispostavilo da su mediji hteli mene više nego što sam ja hteo njih. Ja sam samo hteo da redovno imam blizak susret s onim osećajem koji postoji pred izlazak na borbu, pred takmičenje ili meč, prijemni ispit, koračanje modnom pistom dok u bekstejdžu čekaš signal, cupkanjem na ćošku dveju ulica, sa cvetom u ruci, dok ne poljubim simpatiju, inače ću da puknem.
Da ne bih pukao, svesno ili podsvesno, grabio sam ka pozitivnoj tremi, osećaju kada jedva čekaš da nešto počne. Kada si nestrpljiv da spoznaš od kakvog si materijala. To sam pronašao u medijima. Radeći sport, crnu hroniku, modu, lajfstajl – uvek je isto. Kakav će biti „hleb koji mesim“? Taj me osećaj drži…
I kad god sam hteo da napustim medije, a tu želju sam imao više puta, desio bi se poziv koji me je vraćao tom osećaju bez kog ne mogu. Neću to nazvati izazovom. Ta reč mi nije preterano simpatična od kako je redovno koriste biznismeni. Apsurdno, baš su oni ti koji su u poslednje tri dekade potrčali za knjigama o bušidu, samurajima i sličnim ratničkim kodeksima. Ratnici-preduzetnici. Da je tako lako odelo zameniti kimonoom, svi bismo bili samuraji…
I, šta bi mali Stefan od 7 godina rekao velikom Stefanu od 35? „Samo treniraj, Toške, ne gledaj okolo“. Poprilično sam siguran da ovo ne sanjam. A kada je reč o sahrani, okej mi je da kažu da sam bio (samo) karatista.