Ova kolumna, kao i dobar deo svih koje napišem, nastaje tokom duge šetnje sa Ljubivojem, belim nemačkim bokserom koji je nedavno proslavio svoj peti rođendan. Živeo, Ljubo! Verujem da mi hipsteri neće zameriti što imam rasnog a ne udomljenog psa, uvažavajući moje pravo da odlučujem o vlastitim izborima, uz uslov da njima nikoga ne ugrožavam.
Svestan sam svoje privilegije: dok veliki broj mojih sugrađana ne može da digne glavu od tekućih i egzistencijalnih borbi, ja neometano mogu da šetam i trčim sa svojim psom i smišljam o čemu ću da pišem. A i to što napišem, budimo realni, može biti interesantno (samo) privilegovanim ljudima. Onima koji imaju prostor i mogućnost da razmišljaju o životnom stilu i bavljenju sobom.
Šta je onda moj zadatak? Da svakog trenutka budem svestan svoje privilegije. Da budem zahvalan i da se ne zanosim. Hvala i bez loženja.
Kada sam se nedavno vozio kar goom, vozač mi je rekao da od devet do pet radi svoj „regularan posao“, u osiguravajućem društvu, a popodne vozi ljude od tačke A do tačke B. Razlog za dva posla? Jednog običnog dana, dok su supruga i on bili na poslu, a dvoje njihove dece u školi, u zgradi gde stanuju zapalila se plinska boca. Vatra je sravnila celu zgradu, do temelja. Ostali su bez ičega. Sada žive kod kumova i jedno od mogućih rešenja je da nađu investitora koji bi na mestu nesreće podigao novu zgradu i njima ponudio stan. Kada me je pitao čime se ja bavim, iskreno, najiskrenije, bilo mi je glupo da kažem. „Mlatim praznu slamu“, izustio sam.
Okej, reći ćete mi da ovo što radim, nazovimo ga kreativno izražavanje kroz razliite formate i alate, takođe mora neko da radi. Kazaćete da je za to potreban talenat i praksa. Neko bi mi verovatno objasnio da se privilegije na neki način zaslužuju.
Stoji, ali se ovde pozivam na širu sliku. U široj slici, ako nisi zahvalan i svestan, ode mast u propast. A nedavno sam na magnetnoj rezonanci video da imam poprilično malo masti u telu. Gre’ota da je bacam kojekude i upropastim.
Ovog vikenda, Ljuba i ja smo otišli na Olimp, da njegove šape počastim trkom po mekanom tartanu bordo boje. Ispostavilo se da mu je žuto lišće pored staze za trčanje bilo interesantnije od nje same. Pretpostavljam da je to zbog šuškanja koje bi se čulo nakon svakog njegovog zaletanja u nagomilane ostatke jeseni. Voli kada šuška.
Staza je bila gotovo prazna. Pored nas dvojice, hladno subotnje podne na Olimpu trošio je još jedino momak kome je na gornjem i donjem delu crvene trenerke bio ištampan grb naše zemlje. Trčao je srednjim tempom. Prema govoru gornjeg dela njegovog tela, rekao bih da je borac.
Kada se zaustavio, bilo mi je jasno da jeste. Radio je shadow boxing. Primetio sam jako brz rad nogu, preciznu koordinaciju, pravilno disanje, vidno utreniranu tehniku i udarački stil. Gledajući ga, priznajem, na trenutak mi je bilo žao što nisam ostao u borilačkim sportovima. Najviše zbog te privilegije da se bavim usavršavanjem tehnike bez obzira na to šta se oko mene dešava.
Boksera sam „uhvatio“ u onome u čemu je najbolji – u boksu. Ne znam kakav je u ostalim segmentima života. Tako da mi vrlo brzo više nije bilo žao ničega, a kamoli sebe. Podigao sam pesnicu da ga pozdravim i podržim. On se nasmejao očima i nastavio da boksuje „u prazno“.
Da se vratim na posao i privilegije. Imao sam priliku, zahvaljujući svom poslu, da ulazim u hotele sa sedam zvezdica, razgovaram sa ljudima koji nisu nadohvat ruke običnom čoveku i otvorim vrata koja su za dobar deo sveta zatvorena. Video sam bekstejdževe, VIP lože, crvene tepihe, slane sobe, modne piste, avione i kamione. Prijatelji mi često govore da sam lud što to nisam delio i komunicirao van svoja četiri zida. Razumem, živimo eru prezentacije, računa se samo ono što smo prezentovali da se desilo. Hrana, piće, odeća, tretmani, sve ono što besumučno fotografišemo i hvalimo se, to su privilegije. A privilegije su, ne znam da li sam to iznad uspeo jasno da podvučem – lična stvar.
Iz te lične stvari može nastajati i ličan sadržaj, autentičan, onaj za kojim danas postoji velika potreba, jer jako brzo sve počne da liči jedno na drugo i potrebno je osveženje. Ono se može desiti iz zahvalnosti. Mnogo više nego iz potrebe za luksuzom ili bilo kojim nišnim proizvodom.
Kada si svestan šta imaš, uvažavaš to i ne ložiš se, možeš da vidiš dalje i ponudiš više. U suprotnom, ode mast u propast, traješ jako kratko i nema te više. Pojede te bahatost i arogancija. Ubije te što si pomislio da si važan i poseban. Sahraniš sebe samog.
Dok Ljubivoje iz niskog starta, zadnjim nogama eksplozivno gura lišće unazad i katapultira ga uvis iznad svog repa, bokser izvodi desni kroše, desno koleno dodaje do levog i nastavlja da osvaja delove zamišljenog koncentričnog polja. S Olimpa gledam u Istočnu kapiju Beograda, dva solitera koja zimi šibaju vetrovi, a leti miluje „ruža“. Bili su tu pre mene, biće i posle. Dobijam ideju za jedno dobro fotografisanje.
Šta je onda moj zadatak? Da svakog trenutka budem svestan svoje privilegije. Da budem zahvalan i da se ne zanosim. Hvala i bez loženja.