Stari buvljak: cenkanje za malo ljudskosti

Početak marta nas je blagoslovio lepim toplim danima na suncu i verovao sam čvrsto slično će biti i naredno nedeljno jutro dok se razna starudija bude raspoređivala na krpe i prostirke Bavaništanskog puta rezervisanog za stari buvljak u pančevu.

PRVI KORAK NA BUVLJAKU JE NAJTEŽI

Ustajem oko pola osam i posle napornog premišljanja (što bi rekla Dragana Mirković „Jutra su mi najbolnija„) odlučujem da krenem na buvljak. Svakako je svega deset minuta od moje zgrade, a napolju je divno vreme i zato donosim razumnu odluku da izađem iako se užasno osećam u poslednje vreme. Razmišljam o ljudskoj toplini, o razgovoru, o blagotvornom dejstvu pijačarstva. Sećam se dok sam bio na Vračaru koliko su dani koji su počinjali na Kaleniću imali mnogo veću šansu da postanu prijatne atrakcije čula ili manifestacije životnih esencija i čuvstava u poređenju sa onima započetim u supermarketima.

Ipak moja zlovolja je razarajuća i ovog naročitog dana ja se približavam buvljoj pijaci razmišljajući šta nije u redu sa mnom.

Na pešačkom ostrvu na prilazu Bavaništanskom putu naređano je jedno desetak stupaca automobilskih guma i ja probijam ovu barikadu od kaučuka, gumenu opnu buvljaka koji se širi ivicama ulica u bespuća. Stajem kod jedne tezgice sa nasumičnim antikvarijama i vidim jedan lep medaljon Bogorodice kojoj se beba Hrist Emanuil umiljava i zabačenog vrata pripaja svojoj svetoj majci. Nazad vidim potpis da je medaljon izrađen sa blagoslovom episkopa Vikentija, pretpostavljam da je neki period između dva rata. Prodavac mi govori: „Srebro, srebro…“, ali ja sam i dalje u svom psiho paklu i odlazim bez pozdrava ili samo kažem: „Hvala.“ Odvratno nezahvalno.

Nastavljam dalje i nailazim na Remingtonku, čuvenu pisaću mašinu, savršeno očuvanu sa sve kutijom, prodavac je ceni na devet hiljada što je za mene preskupo u ovom prelaznom trenutku mog života, ali on mi nudi da pozove gazdu da mi kaže koliko je stara, možda da spusti cenu itd. Zahvaljujem mu i nastavljam dalje. Još jedan manir koji praktikujem je da saopštim prodavcima: „Bićete vi tu sledeće nedelje pa ćemo se videti.“, kao da nadmeno pretpostavljam da im već nedostajem. To govorim i zato što mi se ne priča, moje raspoloženje je i dalje toliko neprijatno da ne želim da razgovaram, samo da gledam, opipavam i sagledavam predmete. Pravim i neke fotke.

Znam da na Kaleniću ima ljudi koji se bune zbog fotkanja pa sam pažljiv, ali shvatam da to ovde na pančevačkoj buvljoj pijaci ne važi. Baš stajem za jednu veliku bogatu prostirku sa nekoliko zanimljivih knjiga i uzimam monografiju Vračara iz vremena socijalizma. Patrijarh simpatične romske familije mi govori kako je on sa Vračara, kako je tu kod Kalenića ali ne prodaje tamo jer su tezge skupe. Hiljadu i po dinara dnevno, valjda, ovde u Pančevu ne mora ništa da plaća. Svaka je prilika da mu kažem da sam i ja stari vračarac ali puštam da on sa familijom priča o politici dok listam monografiju i nalazim portret jedne lepe partizanke koja je iz štaba u Koče Kapetana učestvovala u pripremi puča 27. marta. Setim se prijatelja koji živi u toj ulici i kako me je u više navrata lepo ugostio u svom pažljivo kuriranom domu sa puno topline.

Ostavljam knjigu i odlazim bez pozdrava, nesposoban za ljudskost. Zagledam table, imena poprečnih ulica, periferija je pa su tu ulice Konstantina Filozofa, Lazarevih kćeri i drugih zanimljivih imena različitih srednjovekovnih dijaka. Prodavci u ramovima izlažu slike i fotografije i naslanjaju ih na bandere, automobile ili saobraćajne znakove. Slike kontrareformatorski ekspresivnih Bogorodica i Hrista, verovatno iz slovačkih, mađarskih, bunjevačkih domaćinstava. Nailazim i na knjigu posvećenu mundijalu u Španiji 1982. godine, zanimljiva je, listam je, dobro napisana. Razmišljam ipak kako ne smem da se trošim i zanosim.

Tu je i platno na kom krava zvera u svoju gazdaricu, staru namučenu ženu, razmišljam kako ličim na tu kravu, kako je to moj tup pogled na život neispunjen visokim očekivanjima.

TRIFTING SA LJUDSKIM LIKOM

Nailazim i na nacističke broševe, začuđen sam koliko ih ima. Ovo je baš onaj partijski sa akronimom NSDAP i tri prsta ali ne ona naša raširena, velika, nego njihova spojena, mala, zločinačka. Ne razmišljam koliko je ovo moje užasno raspoloženje zahvalno za cenkanje i onda nailazim na stočić sa novčićima, numizmatika. Grčki, rimski novčići, ima i nekih savremenijih ali ja čeprkam po ovim antičkim. Nisam svestan da su toliko rasprostranjeni i premišljam se da li stojim pred blagom koje bi mogao da preprodam za ogromne pare ili samo pred nekom običnom starudijom. Dugo tu stojim i gledam, pokušavam da prepoznam neki lik i scenu na aversima i reversima, neko božanstvo, nekog imperatora.

Drugar prodavca mi pokazuje jedan vizantijski novčić a prodavac žeton za rimski bordel, to su spintrije na čijim aversima se nalaze rimski brojevi a reversima različite seksualne poze, razmišjam kako je lepa jedna sa felacijom. Novčići su pet evra i zaista su mi primamljivi, otvaram se na kraju za ovaj tanak bronzani sa likom nekog vizantijskog cara. Ne uspevam da ga identifikujem kasnije preko neta. Moram da priznam da je ovaj susret popravio moje raspoloženje, doduše budući da sam se osećao više nego užasno, sada se osećam donekle normalno, i dalje dosta nesrećno ali ipak prihvatljivo mrzovoljno.

Pažnju mi privlače kasete Južnog vetra i Dragane Mirković. Imam skoro sve Draganine kasete, ona mi je omiljena pevačica i ovde je njen čuveni album No. 10 koji je redak i pomišljam da ga pazarim ali je ovaj primerak u zaista tužnom stanju, izgleda kao da je izvučen sa dna neke spore ravničarske reke. Tu pored je jedan izvanredan niz kaseta u onoj plastičnoj polici koja je mogla da se nadograđuje po potrebi, sve sami klasici devedesetih i ranih dvehiljaditih. Ovde me već stiže prvo ljudsko osećanje, osećam toplinu, ne toliko ni nostalgiju koliko zadovoljstvo što sam prepoznao kulturno istorijski značaj ove položene police, umešnost entuzijaste koji je pažljivo poređao reprezentativne primerke šarenolike muzike jednog vremena.

Zadržavam se i kod filateliste, odnosno prodavca markica i on mi objašnjava šta je markica prvog dana, a šta maksimum karta, govori mi kako neke zemlje poput San Marina ili nekih karipskih država žive od štampanja markica, odnosno opsesivno kompulsivnog poremećaja kolekcionara. Gledam razne zanimljive primerke, tu su i interesantne razglednice ali mi najveću pažnju privlači pismo adresirano na Zapadni Vračar, pre rata su postojali Zapadni i Istočni Vračar, ono što je danas Zvezdara. Otvaram pismo razmišljajući već kako je izvesno da ću ga uzeti ali ono je napisano na nemačkom. Kasnije razmišljam mogao sam da ga prevedem.

SLUČAJNO ČOVEK

Nastavljam dalje i nalazim knjigu Senke nad Beogradom i shvatam da je u pitanju neka vrsta prozaičnog osvrta na život u okupiranom Beogradu. Sada se već neko vreme zanosim sa svojim prijateljem, velikim umetnikom Aleksandrom Denićem, da pišem strip o životu u okupiranom Beogradu i eto nailazim na ovu knjigu. Zaista mi je potrebna pa me je strah da se cenjkam ali je cena razumna. Nalećem na bivšeg kolegu iz reklamne agencije, jako fin momak i izuzetan dizajner. Tako srdačno i lepo razgovaramo. Opterećujem se da izgledam užasno jer sam se namerno neugledno obukao i pošao raščupane kose da prodavci ne bi mislili da imam para, ali on ne primećuje da sam ja u nekom stanju, već pominje da je video da radim nešto sa Denićem i ja mu govorim da smo upravo završili jedan strip, grafičku novelu Poleksija i Domentijan, te da ću ga zvati na promociju. Ovi udari čovečnosti su sada već previše za mene, ja počinjem neplanirano da se osećam kao čovek iako i dalje u velikoj meri tmuran. Doduše, na moje raspoloženje je uticala jedna naporna i iznurujuća prehlada, loš san i ovo raspoloženje od jutros je bilo skup tih silnih sitnih beda.

Dva reda prostirki sa knjigama, vidim da ima ozbiljnih naslova i izdanja, ali me plaši mladi Rom koji sedeći na haubi auta priča sam sa sobom. Odlazim ka drugom redu gde me priziva Direrov portret na naslovnoj strani monografije Stare minhenske pinakoteke. Fino neko englesko izdanje iz osamdesetih ali tu je i Mikelanđelo na srpskom i Bernini a ja sam nedavno bio u Rimu. Želim ove monografije, ali ne želim da dam pare. Poznato osećanje. Raspitujem se i sve su po hiljadu dinara, tako ih ceni prodavac, ne ovaj momak koji priča sam sa sobom nego krupniji i stariji čovek. Gledam, procenjujem, nije to neko blago, ali mi može koristiti da utvrdim ta neka znanja koja sam već stekao. Neprihvatljivo mi je da mu dam hiljadarku za jednu knjigu, pa mu nudim da mi da dve za hiljadu.

On kaže hiljadu i po, guram mu u ruke hiljadu sto pedeset dinara, on uzima ali se smeši tugaljivo, kao da ga pljačkam.

Odlazim zadovoljan sa buvljaka. Imam lepi vizantijski novčić, dve monografije i jednu knjižicu a nisam potrošio ni dve hiljade dinara. Za kraj gledam i gajbe pune čokoladnih kolača, minjona, žena kaže cela gajba 700 dinara. Da ne postim možda bih je i uzeo. Umoran od špartanja i gladan odlazim po voće i druge namirnice da spremim doručak.

Razmišljam da češće počnem da odlazim na stari buvljak, mogao bih i da se sprijateljim sa ovim ljudima, ili barem samo pričam, otvaram i cenjkam. Kada bih sledeće nedelje naišao na onaj srebrni medaljon, a da nije preskup, uzeo bih ga. Nosio bih ga do Vaskrsa. Značio mi je ovaj dan, moj bogo. Nismo sami, niko od nas nije sam.

Kada se osećate loše, izađite i cenjkajte se, to je malo vođenje ljubavi.

Foto: Privatna arhiva