NUSPOJAVE O2: Kada sam plakao zbog Ničea


Sve je počelo jedne srede ujutru, u trenutku kada je toster počeo da se ponaša kao razjareni opštinski referent. Čudno. Hleb je ostao zalepljen za metal, dim je počeo da ispunjava sobu kao Karpenterova Magla, a ja sam pokušavao da ga oslobodim viljuškom. Što je, ruku na srce, odluka na nivou samoubice s diplomom iz fizike, plus dodatni kurs iz idiotizma. Kad sam napokon uspeo da izvučem ugljenisani komad hleba, shvatio sam: ako toster može tek tako da izgubi kontrolu, šta onda da očekujem od sebe?
Tada sam odlučio da ne izlazim iz stana. Ako se ne pomeram, ništa loše ne može da mi se dogodi. Svet spolja je nepouzdan. Ljudi kašlju. Izlaze iz kola sa sačmarama ukoliko se ne sklonite kada vam ablenduju. Ptice padaju. Na Floridi ne postoje klinički centri? Ostaću unutra, pa makar i sam, zatvoren sa sobom i svojim najgorim mislima, koje su sve češće na bugarskom. Tada sam rešio da razvijem sopstvenu filozofiju. Ako već moram da paničim – neka bar postoji neki sistem.

Prvih nekoliko dana nisam izlazio iz kreveta. Čista predostrožnost. Bio sam uveren da se nešto menja u mom telu. Ispostaviće se kasnije da starim. Toster je bio samo okidač. Dakle, ništa ne funkcioniše. Otkaz jednog aparata izazvao je lančanu sumnju u sve ostalo – posebno u mene. Počeo sam da merim pritisak svakih sedamnaest minuta, jer dvadeset mi je bilo previše opušteno, a petnaest previše uredno. Sedamnaest je bilo taman dovoljno paranoično.

Pisao sam jer sam morao. Očaj ume da bude jak saveznik.

Napadi panike su dolazili nenajavljeni, kao u knjigama. Ubrzano disanje, preznojavanje, gubitak kontrole. Nešto slično seksu koji imam jednom mesečno. Pokušavao sam da se smirim, sedeći u hare-krišna položaju ili ležeći u polu-fetalnom, sa jastukom na grudima kao protivtežom svemiru.

Ljudi kažu da treba da izađeš napolje, udahneš vazduh, šetaš. Ja sam šetao po stanu. Četrdeset osam kvadrata malog pakla. Dnevna soba, kuhinja, hodnik, toalet, dnevna soba. Pritom sam izbegavao ogledala, jer nisam znao šta mogu da ugledam. Jednom sam pomislio da je kosa prestala da mi raste. Drugi put da mi opada. Treći put sam odlučio da pišem poeziju.

Ali ne kao masa novih „autora“ koji osećanja pišu u zagradama. Ne uz pomoć ChatGPT-a, tog digitalnog limfocita koji simulira dušu. Ne! Ne! Ja sam pisao iz čistog očaja. Iz znoja, iz nesanice, iz mog ličnog pakla. Pisao sam, jer niko drugi nije mogao da mi pomogne, niti sam znao šta da kažem o bolu koji ne mogu ni da lociram. Pisao sam jer sam morao. Očaj ume da bude jak saveznik.

U jednoj od tih noći bez kraja, razgovarao sam sa Ničeom. Nosio je majicu Ramonsa, pio neki organski čaj koji navodno sprečava nihilizam. Mirisao je na tamjan i pasivnu agresiju.
„Ako tvoja pesma ne može da preživi bez bola, onda je možda i ne zaslužuješ.“
„Ali ja neću da patim zauvek“, rekoh mu, gledajući u svoju šolju na kojoj je pisalo – Život je lep!
„Naravno da nećeš. Samo još neko vreme. Na kraju krajeva, svi ćemo umreti jednog dana.“ Zatim je dodao: „Bol je kazna zato što si pokušao da budeš iskren u svetu laži.“
„Čekaj sekund, kako to misliš, svi ćemo umreti jednog dana?“
„To i jeste poenta. Nikakva svrha, nikakva budućnost. Samo prolazni trenuci, a onda ništa… Mrak.“ 
Suze su mi ispunile oči. Poražavajuće reči od njega. Možda je bilo bolje da sam porazgovarao sa Jaspersom.
„Istina ne boli zato što je istina. Istina boli jer si ti još uvek živ.“ – rekao je gotovo šapatom i otišao da prodaje knjige kod Bajlonija.

Taj moj razgovor sa Ničeom nije mi doneo nikakvo olakšanje. Naprotiv, bilo je to kao da sam se posvađao sa ogledalom koje mi uz osmeh govori da sam mrtav. Od tog trenutka počeo sam da razmišljam o svemu i ni o čemu – o smrti, o smislu, o besmislu smisla, o mogućnosti da sve ovo zapravo i nije svet, nego alternativa samom paklu. Sagledao sam sopstvenu filozofiju, uredno raspoređenu po tačkama, kao policijski zapisnik jednog mentalnog previda. A možda sam samo bio na korak od nervnog sloma. Osetio sam opsesivnu potrebu da izgradim sistem, makar kartonski, koji bi me štitio od najopasnijeg sabotera u mom životu – mene samog.

Upao sam u začarani krug, gde su svi odgovori zapravo postali još gluplja pitanja.

Stvorio sam „zakone” za moj svakodnevni život. Gluposti tipa: „Ne veruj svojim mislima pre treće jutarnje kafe“ ili „Ako ti zazvoni fiksni telefon u 2025, zovi egzorcistu.“ Pisao sam ih kao sumanut, po papirićima, lepio po stanu – na frižider, na monitor, na daljinski. Izgledalo je kao da sam pokrenuo neku sektu za jednog člana. Svaki papir bio je kao da pljujem haosu u lice. Ludeo sam sa stilom. Ti moji zakoni postali su štit protiv sveta koji sve više liči na korejske serije – ne kažem da su loše, ali se svi pretvaramo da nam se sviđaju. Ali dok sam razmišljao o tome, nisam mogao da prestanem da se pitam: da li je ovo normalno? Da li je sad trenutak da se samosmestim u mentalnu instituciju? Ili je ovo moj standardni fazon – preterana analiza, nesanica, grčevi u stomaku? Upao sam u začarani krug, gde su svi odgovori zapravo postali još gluplja pitanja.

Nisam znao šta da radim sa svim tim idejama. Kako da krenem dalje, kad svaki novi korak vodi ka još dubljoj samosumnji? Možda je tada trebalo da izađem iz stana, da prestanem da pišem, da prestanem da postojim, jer sam sve više bio ubeđen da nikada neću biti dovoljno „prilagođen“ ovom cirkusu. A onda sam shvatio, možda nije problem u odgovoru, nego u tome da nastavim da postavljam ista pitanja dok se ne setim šta sam zapravo hteo da pitam. Možda spas nije u izlasku iz stana, već u prihvatanju da stan nikada nije ni postojao. Jer možda nema izlaza iz nečega što nikada nije ni imalo vrata.

Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!

Fotografija: Pexels