Ona čuvena numera pokojnog Luisa: ,,Tako je to u ljubavi, sve se osim tuge deli”, vazda me baci na moje životno, istraživačko pitanje: Ima li ljubavi između žene i muškarca? Kako oni koji su do juče delili koru hleba i jastuk beli, preko noći ili preko dana, postanu neprijatelji svoje prošlosti? Kako li se tako olako zglajzne iz ljubavi u mržnju?
Sećam se, a i nije bilo baš tako davno, kad sam se zaljubila kao nikada u svom životu. Željna da podelim i leb i jastuk, verovala sam da dajem sve, da delim sve, i da volim kao nikada u svom životu. Nemarno sam od zaljubljenosti došla do ljubavi, sasvim uverena da je ljubav sve što osećam, a obuzima me i ne da mi da zamislim svoj život bez njega.
Nisam propitivala autentičnost svoje predanosti toj ideji da ga volim najviše na planeti, svesna da je nemoguće propitati ono što osećamo oboje dok noću šapućemo ljubav jedno drugom na uvo, i tabanima mazimo duše. U zanosu je nezamislivo sve što nije zanos koji te vodi, nosi i raznosi po stomaku, duši i glavi. Sve što valjalo nije ja nisam videla. Sve što nisam znala odbijala sam da saznam. Sve što sam mu zamerala odbila sam da odbijem. Sve sam radila pogrešno, opet sigurna kako je deljenje kore leba i jastuka belog zaista vrhunac romantične ljubavi. Na kraju, upala sam u zamku neprihvatanja kraja u kom bivši ljubavnici tugu nikad ne podele, no se svako sa svojom mukom sam vraća svojoj kući.
Dok smo verovali u našu razmenu i u to VOLIM TE, ponavljajći ga nebrojeno puta jedno drugom u bradu, u srce, u krv, nisam ni sanjala da ću koji mesec kasnije pored tog voljenog čoveka proći kao pored nepoznatog muškarca, potpuno nevidljivog. Bilo mi je nepojmivo da mogu zglajznuti iz ljubavi u ponor, sasvim svesno srameći se svakog neodgovornog, a izgovorenog VOLIM TE, svake podeljenje kore hleba i svih onih jastuka belih.
U tome i leži paradoks iz kog se i pitam uporno ima li istinske, prijateljske, duhovne, ljubavi između žene i muškarca? Kako je moguće da sam volela čoveka kog sam uspela da ne vidim kada ga sretnem, tri koraka od mog tela koje se do pre koji dan s njegovim stapalo i spajalo do nebesa? Kako imam stida sada uopšte govoriti o ljubavi i neprijateljstvu? Jasno je da se nismo voleli. Zanela nas je erotika, obuzela strast, pa se sva ludost naših opčinjenosti pretvorila u imaginarnu ljubav koja ima lažni sjaj. Bez imalo duhovne konekcije, spajali smo tela s verom kako se volimo najviše na svetu, u potpunosti nesvesni bednog materijalnog, telesnog, interesa lišenog svakog oplemenjujućeg osećanja. Vezala nas je iluzija koju je svakako sačekao poprilično bedan kraj.
No, i ne mora baš svaki kraj biti bedan. Kraj može biti velelepan kao početak. Kraj mora biti kruna tog odnosa koji i jeste počeo da bi se završio, kao i sve u životu. Ali, tako je to u ljubavi — sve se osim tuge deli.
Ne, nije to tako u ljubavi. To je tako u intimno-partnerskom odnosu gde se sve konstrukcije, uloge, istorije i tradicije intenzivno mešaju s bezumnim osećanjima erotskog momenta da bi se na kraju ranjeni ljubavnici zakopali živi i tako ozvaničili zajedničku propast. U tim neukusnim, više animalnim, vrhuncima početka i kraja, mržnja postaje nezabilazan put osvešćenja. Ona neumoljiva strast formatira se kao mržnja, zadojena besom i razočaranjem. Gubiš sve i šiziš upravo zato jer shvataš da ipak nisi imala/-o ništa.
Dok ljubavnici postaju mrzitelji i takmiče se ko će koga više i jače u bolu raščerečiti, ljubav kao božanska kategorija nema ništa s tim. Ko se voleo mrzeti se ne ume. Ko se poznavao, ni smrt ih ne može načiniti neznancima. Mada, niko nije ni kriv za te grešne početke i svršetke. Kriva je socijalizacija koja itekako naša emotivna bića deli do tančina, po polu i rodu, i nekako vazda namesti tu sudbinu romantične ljubavi tako da ženska tuga postane neuroza ili histerija, a muška ostane zauvek nerazložena i nepokazana pod velom lažne i nepristojne bezočnosti.
Olako se zglajzne u mržnju, posebno kad iščezne vizija romanse nestane i lavina najjačih ljubavnih prikaza. Oni što su do juče delili sve, danas ne dele ništa pa čak ni poznanstvo, a kamoli zajedničku istoriju privatnog života. Da bi se tuga prijateljski podelila neophodno je da se ipak duše, pre nego tela, stope i spoje u zanosu ali ne pukom erotskom već duhovnom konekcijom u kojoj svega ima i bez tela, kao što i tela ima baš zato što ima svega drugog — metafizičkog.
Jesam, i ja sam očito zbog kraja i rastanka zapala u utopijski san o žensko-muškoj ljubavi, koja vapi da prevaziđe mizeriju bednih i neljubavnih rastanaka nesrećnih ljubavnika. Zato je i važno bar gajiti te ideale i sebi ne dozvoliti nanovo da telom zamenim čoveka, i da pomislim kako ljubav ikad može i sme zglajznuti u mržnju.
Nema nepodnošljivijeg čoveka od nesrećnika.
Nema većih nesrećnika od ljubavnika. Mali, lažni, zaneseni ljudi koji olako zglajznu u ništavilo, bez da promisle što bi sve ljubav mogla i morala biti.
Tako je to na svakom neljubavnom kraju- sve se osim tuge deli.