Nema voljenja bez čistog srca i još čistijeg uma

Poslednji put kad sam volela mislila sam, iako sam znala da je to pomisliti skoro pa suludo, da će to moje voljenje trajati večno.

Neću biti licemerna pa ne priznati da sam u svom voljenju partnera najviše volela njegovo voljenje mene. Kad se na osnovu toga, iz ove sadašnje perspektive, podvuče boldirana crta jasno mi je da se nas dvoje faktički nismo ni voleli.

Mada, šta znači voleti se? Ko se danas još voli, a da to ne želi silno i još silnije ne poželi da to podeli sa svima, gde god i kad god stigne.

Uzmemo li u obzir činjenicu da se emocija u današnjem kontekstu razumevanja kao termin upotrebljava tek u 18. veku, i da se ujedno tako prednost daje prosvetiteljski čistom umu nasuprot prljavim afektima, postavlja se pitanje kako emocije uopšte i van apstrakcije postoje i što su to emocije, a da moraju biti emocije?

Biti nostalgičan se do  19. veka smatralo mentalnim poremećajem, da bi se tek u 20. vek civilizacijski ušlo s idejom da je psihoanaliza pojedinca nužna za psihoanalizu zajednice. Tako se emocija našla u interdisciplinarnom polju naučnog istraživanja, s apelom da emocije nije moguće, niti dovoljno, istraživati samo medicinski ili psihološki. Naprotiv, problem emocija vidljiv je upravo u svojoj aptrakciji značenja jer je polje emocija, i dan danas, poprilično neistraženo. U takvoj istorijskoj datosti, 21. vek zasigurno ne obećava mnogo u pogledu emocionalne emancipacije čoveka.

Interdiciplinarnost mog zaljubljivanja u muškarce povlači za sobom propitivanje moje ženske emocionalne konstrukcije koja se lepi za mušku emocionalnu konstrukciju. U tom lepljenju se neretko odlepi mnogo toga, pa se onda vedroumno svašta nešto vešto zakrpi, dok se sve na kraju olako ne raspadne. U tom nepoznavanju ne samo istorije emocija nego i konteksta najličnijeg života u sopstvenom telu svako lepljenje žensko-muških konstrukcija osuđeno je na propast. Odatle i počeh ovog četvrtka. Kako verujem da sam volela ako sam volela i zahtevala da budem voljena u kontekstu koji za mene i njega nije bio niti sličan, a kamoli isti?

Njegov kontekst u kom je nastao i postao muškarac i moj kontekst u kom sam nastala i postala žena sudarili su se upravo u prljavom afektu, kom nije prethodio čist razum. Šta bi to značilo? To bi značilo da smo razumom oboje morali pre bilo kakvog lepljenja da otpetljamo svaku nit naših konstrukcija, za okruglim stolom, i da zajedničkim umom obesmislimo svaki afekat koji je kao neistražena i nepoznata apstrakcija mogao da nas pokosi i umanji kao misleća bića.

Neupoznavanje i nepoznavanje međusobnih emocionalnih konstrukcija, u odnosu na date kontekste u kome se te konstrukcije i lepljenja događaju, pretpostavlja crnu rupu u koju ljubavnici olako upadnu na onom kraju gde više ništa što se odlepilo ne može nanovo da se nalepi ili zalepi. Da sam se za svoju bivšu ljubav, još onomad, ovako ko sad bistrog uma, zalepila ne bih dugo taj kraj slavila kao novi rođendan, a njega iz neznanja krivila za večni kukavičluk. Kakav danak neznanju! Da sam imala ikakvu svest o tome kako je došlo i gde zapravo dolazi do emotivnog lepljenja verovatno ne bih ko budala tražila krivce i upirala prstom u mušku emocionalnu, nimalo razvijenu, konstrukciju. Jer, kakva je moja ženska konstrukcija? Pa očito slabašna i povrh svih dekonstrukcija koje sam izvršila nad naučenim, a u ime saznatog. Da sam za taj okrugli sto, ja prva, sela čistog uma svaka bi mi emocija na taj sto bila bačena kao razumna i ne previše pogubna — od ushićenja i radosti, ljubomore, preko prezira, do tuge i bola.

Sve što osećamo mora da postoji. Valja i prezir (koji osetimo zasigurno svi) pokazati, jer je i on emocija. Međutim, suština problema i leži baš u tome što ne znamo i ne želimo znati šta sve tom prikazivanju i pokazivanu mora da prethodi. Kad se emocija spozna interdisciplinarno onda se olako kao prijatna i neprijatna prigrli i ispusti. Tako svaki afekat postaje poučan pa čak i kad je destruktivan. Nema produkcije bez destrukcije, ali zato nema voljenja bez čistog srca i još čistijeg uma.

Koliko neznanje košta govori mi moje emocionalno iskustvo. Da sam išta šire znala onomad o emocijama danas bih verovatno manje osećala ogorčenost, ljutnju, bes, sujetu i svaku ostalu mizeriju. Isto bi sve, i sa znanjem, bilo neprijatno ali nikada, do kraja, ovoliko mizerno da sam u svoje obrazovanje još onomad uvrstila obaveznost naučnog istraživanja emocija, pored medicinske i psihološke perspektive.

Mada, nikad nije kasno da se uči strasno!

To je valja jedina poenta života!

Učiti da bi se spoznalo, a ne naučilo.

Naučeno nas košta života.

Saznanje nam spašava glavu.

*** Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije.

Foto: BURO.