Šta sve možeš da naučiš dok trčiš svoj prvi polumaraton?
„Ne mogu da verujem da sam dala pare za ovo!“ – zavapila je visoka, mlada žena na startu Bokeškog Maratona. Tačno sam znala kako se oseća.
„Sve će ti se to isplatiti kad prođeš cilj.“ – probala sam da ublažim vapaj.
„Ako ga prođem! Nikada nisam trčala duže od 14 kilometara odjednom.“
Osmotrila sam broj na njenoj majici. Bio je plave boje, baš kao i moj. Znači – „polutka“.
„Sad ćeš da istrčiš svih 21 i to ti je, prosto, tako.“- više sam bodrila sebe, nego nju. Potom smo razmenile nekoliko pogleda prepunih sumnje, pošto smo obe stajale u Zoni E.
Za one koji ne znaju, Zona E je naudaljenija tačka starta na kojoj trku počinju najneiskusniji, najsporiji i najneambiciozniji učesnici trke. Ako trčiš svoj prvi polumaraton u životu i nisi lagao u prijavnom formularu, Zona E je neizbežna početna pozicija. Tvoja zajapurena faca će krasiti začelje kolone kako ne bi svojim nezgrapnim trčkaranjem ugrozio krajnja vremena ozbiljnih sportista i (još ozbiljnijih) rekreativaca. Naše društvo u Zoni E činila je nekolicina fit penzionera, jedna istinski impresivna dama u kolicima i čovek koji je isplanirao da duž cele staze gura nekakvu dvokolicu sa blizancima starim između jedne i dve godine. Bila sam apsolutno sigurna da su svi oni u daleko boljoj formi nego što ću ja ikada biti. Ipak, mlada žena koju sam hrabrila bila je nervoznija čak i od mene.
Naše društvo u Zoni E činila je nekolicina fit penzionera, jedna istinski impresivna dama u kolicima i čovek koji je isplanirao da duž cele staze gura nekakvu dvokolicu sa blizancima starim između jedne i dve godine.
„Tačno znam da ću da odustanem na pola.“
„Nećeš, jer si onda bacila pare!“ – probala sam da se našalim, vrlo neurotično.
Nisam se baš skroz sprdala. Plaćanje za učestvovanje na trci bila je bezobrazna koska koju je avgustovska ja uvalila decembarskoj meni, ne bi li je naterala da u svojoj četrdeset prvoj godini uradi nešto novo i neobično za sebe. „Pravim zalihe dopamina za zimu!“ objasnila sam svom zbunjenom suprugu, nakon što sam stidljivo objavila da ću trčati polumaraton krajem godine.
„Ali, zašto?“ – pitao me je zaprepašćeno.
„Zato… Zato što se na kraju dobija medalja!“
„Je l’ svako dobije medalju?“
„Ne baš… Dobije je svako ko je ispod limita… Treba da stignem na cilj za manje od 3 sata.“
„Kakav užas. Zašto bi to sebi radila?“
To sam se i ja zapitala nakon što sam stigla do prve duže uzbrdice polumaratona. Prošlo je svega par kilometara i meni je već bilo dosta trčanja. Sve me je stiglo: i umor od višednevnog nespavanja, i virus koji vučem pola jeseni, glad, žeđ i nekakav potuljeni defetizam. Međutim, tada mi se približila ona ista mlada žena sa starta i dobacila: „Pošto vidim da imaš sat i da ti ide okej, ti ćeš biti moj pejser!“
Za one kojima je ovaj termin nov (i meni je bio do pre nekoliko meseci), pejseri su iskusni, pouzdani trkači sa kojima možeš da uskladiš svoj tempo trčanja i tako budeš siguran da sve vreme ideš konkretnom i ujednačenom brzinom, te da ćeš na kraju trke ispoštovati zadato vreme. Dakle – sve suprotno od moje malenkosti.
„Nemoj mnogo da se vezuješ za mene, nisam ti ja baš… “
„Moram, jer su svi pravi pejseri daleko napred sa ovima što idu brzo.“
Eto, tako sam, neplanirano, proizvedena u najsporijeg pejsera, odnosno – pejserku, u istoriji. Potpuna besmislica. Da biste shvatili dokle seže apsurd napomenuću da sam u osnovnoj školi nedeljama popravljala dvojku iz fizičkog kako ne bih kvarila svoj štreberski prosek. Nakon tog poniženja, u srednjoj sam se (preko veze i vrlo sramotno) trajno oslobodila ukletog predmeta da bih sačuvala tu jednu mrvicu dostojanstva koja mi je preostala. Sve sam to transparentno i odgovorno predočila mojoj novoj drugarici, ali nju nije bilo briga. Uskladila se sa mojim ritmom i rešila da usput malo i proćaskamo kako bismo razbile tremu. Ispostavilo se da je punih deset godina mlađa od mene. „Aaa, pa dobro ti izgledaš za svoje godine!“ – to je trebalo da bude kompliment.
Eto, tako sam, neplanirano, proizvedena u najsporijeg pejsera, odnosno – pejserku, u istoriji.
Breme strašne odgovornosti palo je na moja sredovečna pleća. Sada više nisam smela da odustanem, jer ako ja odustanem, odustaće i ona. A ona nikako ne sme da odustane – došla je iz druge države samo zbog polumaratona. Takođe, poverila mi je da će je muž mnogo zezati ako odustane. Sa tim sam se lako poistovetila jer sam dobro znala da će i mene moj muž mnogo zezati ako odustanem. Složile smo se da je osvajanje medalja pitanje časti i da tu čast niko ni ništa ne sme da nam oduzme.
Složile smo se da je osvajanje medalja pitanje časti i da tu čast niko ni ništa ne sme da nam oduzme.
Negde pri izlasku iz Tivta, učesnike je pratila gradska muzika – jedan izrazito veseo bleh orkestar. Baš kao da su čuli naš razgovor o časti, počastili su nas dinamičnom izvedbom „Glory Hallelujah“, popularnom borbenom himnom iz američkog građanskog rata. To je moj napeti i pomalo sujeverni mozak registrovao kao znak da nema povlačenja i da mora da se dodatno ubrza. Ponavljala sam opsesivno: „Samo da smo ispod tri čuke, samo da smo ispod tri čuke…“ i to je očigledno užurbalo i koleginicu.
Oko šestog kilometra naučila sam da nije svačije navijanje jednako prijatno. Primera radi – neverovatno je simpatično kada pored puta stoje deca koja žele da vam „bace pet“ i tako učine da se osećate kao pravi sportisti. Potrudila sam se da svakome ko mi je relativno blizu „bacim pet“ i da se tako zajedno proveselimo. Nasuprot tome, neviđeno je iritantno kada pored puta stoje gojazni matorci i viču na vas „‘Ajde, ‘ajde, devojke, pa gde vam je osmeh?!“ Gde mi je osmeh? Gde mi je OSMEH?! Tamo gde i tvoja forma, čiko! Znam da zvučim zlobno i frustrirano, ali – dobra stvar kod zlobe i frustracije je što su one takođe neka vrsta goriva.
Oko šestog kilometra naučila sam da nije svačije navijanje jednako prijatno.
Posle jedanaestog kilometra moja partnerka i ja smo, na našu veliku radost, spoznale da je basna o zecu i kornjači veoma tačna, i to ne samo kao metafora već i kao vrlo doslovna ilustracija trke. Naime, u toj fazi su mnogi iz naprednijih startnih Zona D i C shvatili da su precenili svoju brzinu i kondiciju, pa su polako počeli da odustaju od trčanja i prebacuju se na laganu šetnju. Zastajali bi da se fotografišu u (istina je, objektivna sam!) jednom od najlepših zaliva na svetu i kače te fotke na mreže. Dok smo ih prestizale osećale smo koncentrovan ponos. Naš pejs je bio bedan, ali stalan i konzistentan u toj bedi. Bile smo kao dve mudre spore kornjače koje prestižu zečeve željne kvalitetnih selfija. Istini za volju, i mi smo malo pozirale kad bismo primetile zvanične fotografe, ali to je trajalo samo koliko i jedan škljoc.
Kasnije smo se, ipak, malkice raspale.
„Bole me kukovi. Je l’ i tebe bole kukovi?“
„Ja sam niska, mene bole kolena.“
„Mene sad bole i leđa malo.“
„I leđa i članci, a sad kreću i sline.“
„Ne znam koliko ću još moći, sve me ubija.“
E, to nisam mogla da dozvolim. Jesam li ja njen pejser ili nisam? Ozbiljna pejserka mora da održi pejs – po svaku cenu.
„Ali, sad smo na 18. kilometru, nema još mnogo.“
„Nikada nisam stigla do 18. kilometra ranije!“
„Nisam ni ja! I sad ćemo malo da ubrzamo, jer nam je pejs opao!“
Nama u susret trčali su maratonci; pravi, istinski, celi maratonci koji trče pravi, istinski, celi maraton. Gledajući njih kako se primetno muče, a nisu ni na pola puta, shvatile smo da je nama – duplo lakše. Neka nova lakoća obuzela je naša otečena stopala i kao da se dalja putanja volšebno pretvorila u dugačku nizbrdicu. „Još malo, još malo!“, „Bićemo ispod 3 sata!“, „Izdržaćemo!“, „Biće to dobro!“ cvrkutale smo jedna drugoj dok su nam se ekstremiteti, polako, ali sigurno, oduzimali od napora.
Nama u susret trčali su maratonci; pravi, istinski, celi maratonci koji trče pravi, istinski, celi maraton.
Na jednoj od raskrsnica blizu Kotora moju saputnicu je sačekao njen izabranik da je fotka i pozdravi. Primetivši da trčimo jedna blizu druge, dobacio je šaljivo „Koja je brža? Koja je brža?“, a nas dve smo se konačno osmehnule – onako kako je to od nas zahtevao onaj gojazni čika nekoliko kilometara ranije.
Kada smo napokon protrčale kroz veliki cilj u Starom gradu, digitalni sat je pokazivao – 2:50. Stigle smo za manje od 3 sata. Uspele smo, prvi put u životu! Međutim, meni kao jednom odgovornom i profesionalnom pejseru đavo nije dao mira, pa sam proverila i šta moj sat kaže. Pravo trajanje naše „polutke“ bilo je 2:45 – tih dodatnih 5 minuta smo dobile jer smo krenule iz skromne Zone E, najveće periferije trkačkih sposobnosti, mesta odakle kreću najslabiji. Neka, nema veze. Medalje su bile naše i to je bilo jedino važno.
„Znaš šta – da mi nisi držala pejs, ja nikad ne bih sve istrčala.“
„Ne, ne, obrnuto je. Da ti nisam držala pejs, ja nikad ne bih sve istrčala.“
To je bila poslednja i najvažnija lekcija trke. Ponekad se desi da pomažući nekom drugom da uspe – ti uspeš da pomogneš samom sebi.
Foto: BURO.