„Just like that“ – sikvel kultne serije „Seks i grad“ prvo i osnovno izgubio je svoj glas, ali ima potrebu da viče i urla, poput iritantne nagluve komšinice sa prvog sprata. Od „seksa“ ostao je samo veštački libido indukovan hormonima osobe koja pod stare dane muku muči sa sopstvenim identitetom i roka se hemijom ne bi li joj se i dalje obraćali sa „devojčice“. Original se na 1001 način bavio ženskim željama i žudnjama & strahovima i frustracijama. Beše subverzivan i opasan, vrcav i seksipilan, duhovit i šarmantan. Sad, ko preživi golu Sintiju Nikson i dijaloge sastavljene od deklaracija i „woke“-izama – možda stigne do treće sezone. Čestitam, unapred. Miranda sa onog sveta se krsti i levom i desnom gde je završio njen legat. A Samanta se zadovoljno smeška i poručuje: „Ćao, zdravo! Biiiičiz, poyy iz Londona“.
A grad? To je tek jadno. Njujork je nekada bio peti lik. Sada više nema ulica, samo kulise. Sterilne. Dosadne. Nema haosa. Ni buke ni vreve – čak ni kafe za poneti, a kamoli đevreka s nogu. Nestade Menhetn – ostadoše nam avatari koji umesto rečenica razmenjuju šuplje „krindž“ replike. „Bullet points“ prosečnog NGO panela. Unutrašnji konflikti ne postoje. Nema više ručkova na kojima se rešavaju životne drame, a humor je emigrirao u Ujedinjeno kraljevstvo sve zajedno sa Mis Džons.
Pa, dobro valjda ima mode – možda se neko pita.
Ima, ali to je sada „Total Look“ određene modne kuće u sistemu korporacije luksuza. Ta moda više apsolutno ništa ne govori o junakinjama. Odeća više ne dolazi iz „njihovih ormana“, već sa štendera stiliste na setu koji uklapa boje za kadar i ispunjava target šta je ugovorom obavezan producent da izreklamira po epizodi.
Likovi u „Seks i gradu“ su nam bile poput starijih sestara i najboljih drugarica. U svakoj njihovoj muci, dilemi ili radosti mogao si naći komad sopstvenog životnog iskustva. „Just like that“ je ona neka naporna rođaka koju si dva put video u životu, a koja se toliko trudi da ispadne kul i konstantno ti šalje 200 reels-a dnevno u DM i sve vreme se frlja pogrešnim haštegovima. Pakao.
Feminizam je u ovoj sklepanoj lakrdiji – fraza, a esencija seksualne revolucije sa kraja 60-ih prošlog veka je bljutavi napitak, bez ukusa, obojen veštačkom bojom i aromom koji pokušavaju da te nateraju da ispiješ u svakoj epizodi. Pride ti se keze u lice i viču – „Naiskap! Živeli!“
Ali, možda najgore od svega – ove žene više ne rade. One nemaju svrhu – van kadra one ne postoje.
Zapravo, najradikalniji lik postaje publika to jest mi. Mi koji pokušavamo da pronađemo smisao u ovoj lepezi dvodimenzionalnih „karaktera“. U „Seks i gradu“ te žene su radile kao konji. Znojile se. Padale. Ustajale. Pomagale se. Bile su deo ekonomije magalopolisa. Frljale se računima, mučile sa stanarinama i trčale za klijentima. Borile su se kao musketari – sve za jednu, jedna za sve. Miranda je bila ambiciozni advokat. Šarlot je kidala u galeriji. Samanta beše PR mašina. Keri kolumnistkinja koja često nije imala para za kiriju. Da, kupovala je cipele od četristo dolara, ali je jela „Vogue“ za ručak i „hot dog“ na ulici. Beše „glamur & suze i znoj“.
A sada? Šarada.
Bredšo kuka jer joj je cimerka Miranda pojela bananu, a sve to u stanu koji prosečan Njujorčanin ne može da priušti ni za 12 generacija. Piše knjige koje niko ne čita i pravi podkaste koje niko ne sluša. O nelogičnosti Mirandinog lika koja beše „gospodarica razuma i ekonomičnosti“ može studija slučaja da se napiše. Odjednom, ona spava na sofi, „broke & woke“, juri sojke i satima raspravlja o sopstvenim osećanjima, a nema pojma gde joj je peškir.
I da, tu je i Šarlot u Šanel kostimu – servisira deci sokove i partija dok muž ima ozbiljne probleme sa prostatom, ali koga zabole. Seks više nije bitan element zdravlja i dobrih partnerskih odnosa. On je ugovorena obaveza sa datumom isteka važenja. Pogledati aneks – tačku 12:12.
U kom (bre) univerzumu ovo zaista postoji? U nekom gde je siromaštvo estetika, a ne iskustvo. Preživljavanje – Instagram narativ, a ne svakodnevna muka. Ova serija poništava stvaran ženski rad i što se mene tiče može se preimenovati u „Gremline iz Gramercy Parka“.
Nazovimo hipokriziju pravim imenom.
A možda najdirljiviji ugao koji ove karikature čini suštinski tragičnim likovima je da one ne znaju šta je ljubav. Čak i da preskočimo njihove upitne partnerske priče u kojima je uvek upetljan neki interes bilo ega ili matematike bankovnog računa – najveća tuga je što se one međusobno ne vole. Od „sve za jednu, jedna za sve“ – dokle smo stigli? Ispod skupe maske – praznina. Šuplja priča. Da, to je najtužniji uvid. Više nije problem što ne umeju da vole muškarce. Nije ni to što Keri ne spominje Biga ili što Ejdana koristi za uvrnute psiho igre. Osnovni problem je što više nema ljubavi među njima. Sestre postaju cimerke. Musketarke su se raspale u tišini. Nekada bi uradile sve jedna za drugu. Sad Miranda jede ostatke pizze dok joj Keri broji zalogaje. „Real Housewife’s“ su za njih izmislile ženske relacije. Iskrenije su i kad se vole i kad se mrze do uništenja.
Toliko o prijateljstvu koje je nosilo nekoliko generacija. Ova serija je ostarila bez mudrosti, postala bogatašica bez rada i stoji u kadru gola bez trunke erosa. I znate, možda – samo možda – ovo nije serija za žene, nego za algoritme koji ne znaju da vole. Jer, svet više ne funkcioniše logikom dramaturgije – sad smo u TikTok formatu koji pokriva taman 15 sekundi dostupne pažnje. I to vam je taj – „just like that“.
Fotografije: Supplied by LMK / Landmark / Profimedia