Neosuđeni, ali ne i neotkriveni – zahvaljujući hrabrim ženama

I dalje vrlo precizno mogu navesti gde sam bila i šta sam radila tog 16. januara 2021. godine, u večernjim satima kada je na domaćem internetu objavljen razgovor između novinarke Ivane Mastilović i glumice Milene Radulović. Sećam se čvora u stomaku koji se stvorio već pri samom pogledu na naslovnu stranu Blica za naredni dan, a na kojoj je dominirao veliki, boldovani naslov: „Miroslav Mika Aleksić nas silovao i zlostavljao“ i lik meni do tada nepoznatog čoveka neprijatnog pogleda.

Sećam se da se taj čvor nije razvezao danima i da je sve što je usledilo – ispovest Ive Ilinčić, kao i razotkrivanje uslova i atmosfere koji su vladali u prestižnoj školi glume – ostavilo dubok trag ne samo na meni, već i na gotovo svakoj ženi, ali i mnogim muškarcima u mom okruženju.

Pet godina kasnije, gotovo u dan, dobili smo epilog tog slučaja. Onakav kakav Milena, Iva i ostale devojke nikako nisu zaslužile. Baš kao što ga nisu zaslužile ni sve druge žene ove države. Ali jedno je sigurno: ovde neće važiti ona o „pokojniku sve najbolje“, jer smrt ne briše odgovornost.

Posebno ne za dela kakva su se Aleksiću stavljala na teret. 

Važno je istaći da to kakav smo epilog dobili nikako nije slučajno. Način na koji je postupak vođen, kao i potezi odbrane, mesecima unazad su ostavljali utisak da se ide ka kraju koji će odsvirati biologija, a ne sud. I same devojke su bile svesne toga, kao i svako ko se iole zainteresovao za slučaj.

Naime, tokom gotovo četiri godine trajanja suđenja Aleksiću gledali smo kako se postupak maksimalno razvlači kroz stalna odlaganja ročišta i duge prekide u kontinuitetu suđenja. Ročišta su odlagana najmanje jedanaest puta, naročito tokom 2024. godine. U jednom trenutku čak deset meseci nije održano nijedno ročište, a postupak je na kraju odložen na neodređeno vreme, da bi potom bio prekinut usled Aleksićeve smrti.

Paralelno s tim, Aleksiću je najpre ukinut pritvor i omogućeno da se brani iz kućnog pritvora sa elektronskim nadzorom, da bi mu kasnije bila skinuta i nanogica, nakon čega je nastavak postupka dočekao sa slobode. Uporedo, postupak je dodatno usporavan procesnim zahtevima odbrane, uključujući zahteve za izuzeće sudije.

Uz razvlačenje postupka i beskrajna odlaganja, način na koji su žrtve ispitivane u sudnici dodatno je produbljivao osećaj nepravde. Domaći mediji su u više navrata izveštavali da su tokom suđenja advokati odbrane postavljali pitanja koja su prelazila granice profesionalnog i nužnog ispitivanja, zbog čega su oštećene devojke bile izložene ponovnoj retraumatizaciji i poniženju.

Na ovu temu razgovarala sam sa Milenom pre nepunih mesec dana, kada je bila gošća podkasta „OdaBrana priča“, čija sam autorka. Pričale smo tada mnogo o predstavi „Proces Peliko“, kojom je otvoren Ne:Bitef, a u kojoj je igrala naratorku. Predstava je dramatizovan prikaz suđenja mužu Žizel Peliko, ali i još pedesetorici muškaraca koji su učestvovali u njenom kontinuiranom seksualnom zlostavljanju. Suđenje je održano i završeno u tri i po meseca, a predstava je zasnovana na autentičnim iskazima žrtava, osumnjičenih, svedoka i veštaka. Sama predstava je duboko potresna, ali i enormno važna, i zanimalo me je kako je na Milenu uticalo to što je bila njen deo, tim pre što kao naratorka nijednog trenutka ne napušta scenu.

Iznenadio me je i duboko potresao Milenin odgovor: „Gledajući tok tog suđenja i način na koji su u njemu tretirane žrtve, čak iako je i samo francusko pravosuđe bilo na udaru kritika sa više strana, pomislila sam: „Eto, može i ovako.“ 

Svako ko je pogledao ovu predstavu zna koliko je ona uznemirujuća. A sada zamislite da je upravo takva, vrlo potresna, za Milenu predstavljala prikaz jedne humanije pravosudne prakse. A onda zamislite šta su, u poređenju s tim, devojke zapravo doživljavale u sopstvenom procesu. Ponovo mi se javio onaj čvor u stomaku. 

Javlja mi se i svaki put kada pročitam komentare na društvenim mrežama u kojima se zlostavljač brani, a svedočenja devojaka negiraju. Svaki put kada čujem kako se nasilje opravdava, a žrtve optužuju za samopromociju. Svaki put kada se silovatelji veličaju, a devojčice optužuju za zavođenje. Samo se taj čvor danas brže razvezuje kada pročitam kako neke druge žene brane ove devojke, ali i sve druge žene koje su prošle kroz bilo šta slično. Svaki put kada vidim koliko je više onih koji veruju ženama i koji su spremni da stanu uz njih i bore se do kraja za njihovu pravdu.

Jer, kako je i sama Milena rekla te 2021. godine – bila sam spremna na osudu, ali ne i na podršku, a dobila sam je. I to je zapravo mnogo veće od svega drugog što sam navela. I od silovatelja, i od pojedinaca koji ga brane, i od sistema koji ga štiti – činjenica da je svakim danom sve više onih koji ukazuju na problematičnost takvih pojava i postupaka.

I zato je bila važna borba ovih devojaka, ali i borba žena koje su istupile pre njih, poput Marije Lukić i Danijele Štajnfeld, a potom i žena koje su istupile nakon njih, poput devojčica iz Petnice.

Sve one ispisale su važne stranice istorije borbe za bolje sutra ovog društva. I to je ono što ostaje kao najznačajnija stavka ove sage.

To što Aleksić više nijednu devojčicu nije mogao da napastvuje i što će ga svako normalan u ovoj zemlji pamtiti kao zlostavljača, a ne kao režisera i učitelja glume. I to što smo konačno zaboravili na lažnu pristojnost oličenu u izreci „o pokojniku sve najbolje“. Ne, ne, smrt vas neće spasiti i neka to bude upozorenje i za sve druge nasilnike i zlostavljače. Nikada vam zlo nećemo zaboraviti.

Kao što potpomaganje zla nećemo oprostiti ni institucijama izvršne vlasti i pravosuđa, pa ćemo i na njih ukazivati glasno i bez zadrške, sve dok ne shvate da je žrtva ta koju moraju da zaštite, a ne nasilnika. Jer „Bog neka mu sudi“ ipak nije naša parola. Bog neka čini svoje, a mi moramo ono naše, a to je borba da suđenje preuzmu zvanični organi.

Možda su neki sa ovog sveta otišli neosuđeni, ali zahvaljujući hrabrim ženama nisu otišli neotkriveni. Otišli su sa najgorim prefiksima uz svoje ime, a takva zaostavština nikome nije laka. A ako su pak bili toliki vernici za kakve su se izdavali, bojim se da im ni na onoj drugoj strani nije baš lako. Sve po zasluzi, zar ne?