Nevidljivo ja, koje je korektiv našem ponašanju, može izgubiti svoju funkciju u situacijama kada ne uvažavamo proces mišljenja.
Svi ćemo umreti jednog dana, ali svih ostalih dana nećemo. Svi dani osim sudnjeg, na raspolaganju su za život bez smrti. Ipak, smrt nije naivna kao što je bila. Ona je sada sve manje apokaliptični folklor koji kroz različite epohe opseda čovekovu maštu, a sve više realan princip kakav oblikuje život i svest ljudi. Na koji način?
Evo ovako: smrt je, primera radi, apsolutno indeksiranje čoveka na njegovu funkcionalnost – fantazam totalnog programiranja, nadmetanje predvidljivošću, tačnošću, svrhovitošću – ne samo materijalnih stvari, već i ostvarenja želja. To je smrt koja se živi. „Bela smrt“ od koje jednog dana umremo, već sledećeg nastavimo dalje, do sledećeg dana umiranja.
Nasuprot „beloj muvi“, izrazu kojim Italijani opisuju rariretnog čoveka, onog koji živi svoja pravila ne ugrožavajući tuđa, „bela smrt“ ljude poravnava do pepela, s opcijom da se iz njega izdignu.
PODRUMI SA RAČUNARIMA
Žan Bodrijar, savremeni teoretičar, obavezna literatura na predmetu Teorija kulture (FPN) kod profesorke Jelene Đorđević, stvari kojima sam počeo ovaj tekst vidi na sledeći način:
„Naše prave nekropole nisu više groblja, bolnice, ratovi, hekatombe; smrt više nije tamo gde bismo je očekivali – ona više nije biološka, psihološka, metafizička, nije više čak ni smrtonosna – njene nekropole su podrumi ili dvorane sa računarima, prazni prostori lišeni svakog ljudskog zvuka“.
Jean Baudrillard
Bodrijarovih „podruma sa računarima“ setio sam se prethodne nedelje, kada se ispred mene našao zadatak da popunim upitnik o korišćenju veštačke inteligencije u medijima. Konkretno, o ChatGPT aplikaciji – četbotu koji ima detaljne i artikulisane odgovore na pitanja iz različitih domena znanja.
Ako neko pita, pitaju (se) novinari. Zbog toga je ChatGPT alatka koja svoju postojanost uspešno pronalazi u industriji medija. Uspešno ne znači opravdano, poželjno i bogougodno.
Upitnik koji se našao ispred mene je, pretpostavljam, dobila i profesorka Đorđević. Bodrijar teško da jeste, ne zato što je Francuz nego zato što nije živ. A dok je bio, nije živeo smrt. Reklo bi se da je bio „bela muva“.
INFUZIJA I MIKRODOZING
Kada god se govori o nekoj internet novotariji poput ChatGPT aplikacije, mada to više nije novotarija, kapiram da je na Zapadu već bataljuju i smišljaju nešto drugo, elem, kada god se govori o nečemu tog tipa, iz nekog ne baš objašnjivog razloga, najpre razmišljam o gomili ljudi koji su upregnuti u razvijanje, održavanje i korigovanje takvog sistema. O masi „računara u podrumima“ – programerima koji u svoje hotelske sobe poručuju infuziju, neposredno se hipervitaminiziraju, u kombinaciji sa mikrodozama različitih stimulativnih sredstava i pomagala.
To ne mora nužno biti tako, niti su programeri jedini koji koriste infuziju i mikrodozing u želji da ostanu budni, pribrani i apsorbuju veliku količinu informacija kojom su zatrpani, ali nije ni daleko od poprilično precizne ilustracije smrti koja se živi.
ChatGPT je, moglo bi se reći, ta minijaturizovana i epizodna „bela smrt“ kojoj se potčinjavamo u nadi da ćemo preživeti. Iskoristiću Kafkine reči: doba funkcionalnog je doba kulture smrti.
NEVIDLJIVO JA
Trenutak upitnika znači trenutak pokušaja zauzimanja određenog stava, odnosa i ponašanja prema veštačkoj inteligenciji u medijima. Najpre na etičkom, a potom na regulativnom nivou.
Ne planiram da ovaj tekst pliva u moru nepreglednih talasa, zbog čega ću ga ukopniti i reći da se sadržaj napravljen posredstvom veštačke inteligencije u medijima treba jasno naznačiti i razgraničiti od ostalog, kao što se reklame izdvajaju oznakom PROMO. A sada nešto o moralu…
Moralnost se bavi pojedincem. Kriterijum za ispravno ili pogrešno, odgovor na pitanje kako bi trebalo postupiti, ne zavisi od običaja ni od onih koji nas okružuju, niti od bilo kakvih zakona, nego zavisi od toga kako ćemo se sami prema sebi ponašati. Kada bi trebalo birati je li važnije biti u skladu sa svojim ja ili u neskladu sa čitavim svetom, Hana Arent ističe da je prvo mnogo važnije, jer kada ste u svađi sa vašim ja to je kao da ste prisiljeni na svakodnevno susretanje sa svojim neprijateljem.
Naše nevidljivo ja, tvrde pametniji od mene, koje je zapravo korektiv našem ponašanju, može izgubiti svoju funkciju u situacijama kada ne uvažavamo proces mišljenja. Ukoliko ne mislimo, odnosno ne komuniciramo sa svojim ja, (ne funkcionišemo kao dvoje-u-jednom) u toj situaciji možemo da načinimo najveće gluposti. Poređenja radi, zamislimo situaciju u kojoj bi hrabrost zanemarila osećaj bola. Verovatno bi postala potpuno bezobzirna.
NIKO NIJE REKAO DA JE LAKO
Bez namere da budem isključiv, zabeležiću minijaturu u vidu dobro poznate priče o dva lopova. Jedan je pljačkao bez potrebe za egzistencijalnim sredstvima. Drugi je to činio kako bi svojoj porodici pribavio hranu. Jesu li njih dvojica jednako krivi? Opravdanja treba saslušati, kontekst je veoma važan, ali obojica su krivi. Krivica, vraćam se na Arent, postoji u oba slučaja i nikakav kontekst niti opravdanje je ne mogu poništiti.
Ovom analogijom, ChatGPT ne treba koristiti za medijske članke i izveštaje. Međutim, moral je zamisao, a život je ono što se živi i biva. Bez obzira na to što nije jednostavno upoznati samoga sebe, štaviše, čini se da je to jedan od kompleksnijih zadataka koje trošimo, jedno od rešenja stoji upravo u tome da budemo dvoje-u-jednom, da mislimo, borimo se u porazima i jačamo u pobedama. Ako bi trebalo da se bira, „bela muva“ je manje smrtna od „bele smrti“.
Svi ćemo umreti jednog dana, ali svih ostalih dana nećemo. Svi dani osim sudnjeg, na raspolaganju su za život bez smrti. Pitaj sebe, pre nego što pitaš ChatGPT. Sreća je biti u miru sa samim sobom.