Nije trenutak da se piše o lakim temama. Nije trenutak ni za teške. Verovatno nije trenutak da se piše o bilo čemu, osim da se tihuje. Pričam u svoje ime, to jedino i mogu.
Kada bi se započela nekakva diskusija o tome kakve objave i sadržaj bi čoveka mogli da rasterete od njega samog i pomognu mu da, kao pomorac kišnu obalu, na trenutak odlučno napusti vlastitu glavu u kojoj pulsiraju zagađeni oblaci – verovatno bi nekoliko stavova bilo izrečeno u smeru toga da je sasvim u redu pričati neopterećujuće priče.
I na taj način se, zajedno sa velikim šarenim barjakom, usidriti na obalu koja se nalazi na potpuno suprotnoj strani od one gde je sve tmurno i sivo. Biti na veseloj obali, morem odvojenoj od tužne. Vijoriti šareni barjak.
Za to je potreban kapacitet. U ovom trenutku ga ne posedujem, što ne znači da ću ostati na tmurnoj obali. Idem u vodu, ona spira prljavštinu. I plivaću; plivaću sve dok se ne nađem na sredini između dveju obala. Sredina je, uglavnom, najistinitija istina.
TRENUTAK SUSRETA
Često sretnem kolege iz velikih medijskih kompanija čiji portali kreiraju sadržaj za koji kažemo da je neumesan ili prevazilazi granice pristojnog ukusa. To su neki dobri ljudi.
„Šta ima, i dalje si tamo“, pitam? „Nažalost, jesam“, odgovori i prevrne očima. Prođe neko vreme, šest meseci ili godinu dana, nevažno, ponovo se sretnemo, i opet ista priča. „Je l si dobar, sve isto?“. – Isto, brate, ne pitaj – .
Nisu srećni, još manje zadovoljni i ne ponose se mestom na kom rade. Štaviše, ne bi bilo preterano reći da ga se stide. Ali ga ne menjaju.
„Nije trenutak“.
Ili je reč o otplati kredita; trčanju neprijatne trke koja kroz neko vreme treba da dovede do željenog cilja; zasićenju koje uzrokuje odsustvo potrebe za novim dokazivanjem u novim oklolnostima; izmaku karijere; potomstvu… Kako god.
Pored toga, uvek sam imao utisak da se ti dobri ljudi na lošim mestima uzdaju u svoje vreme provedeno van posla. Onda kada prave dobre izbore, vole ono što vole i žive onako kako bi voleli da žive. Snagu za ples sa đavolom tokom radne nedelje, daje im vikend-aktivnost koja u sebi sadrži lepu količinu ljubavi. I tako u krug, koji može i ne mora da postane paklen, ali uglavnom bude.
Gnev, ako nam se već ispreči na putu, treba usmeriti na đavola, ne na čoveka. Jer čovek je uvek čovek, osim kada je obuzet đavolom.
I kada smo gnevni na neukus koji dolazi iz medija, na preterivanje i odsustvo etike, treba da budemo svesni kako smo zapravo gnevni na jedan sveobuhvatniji demonski ples. Đavolje kolo. Mediji su tu samo ona baba koja je dala dinar da u njega uđe. Dva dinara nisu dovoljna za izlazak.
Obuzeti, primorani i sabijeni između dva rukavca đavoljeg kola, mediji prate grafikone i hvataju se za krivulju koju će Gugl prepoznati i dobro oceniti u vlastitoj analitici. Te velike brojeve, mediji koriste kao argument na osnovu kojeg sponzori treba baš njima da odvoje deo svog budžeta.
Pričati o etici za vreme igranja kola kojem se jasno ne vidi ni početak ni kraj, koje je svojevrsni perpetuum mobile jezika brojki i manpiluacije, značilo bi pričati o moralu u svakoj mogućoj industriji koja je u neoliberalnom kapitalizmu, da bi postojala, stavljena pred svršen čin prinude ostvarivanja ciljeva za koje se sredstva ne biraju. Nije trenutak.
Možda je trenutak da dobri ljudi na lošim mestima, po ko zna koji put, ocene i premere da li je dobar vikend dovoljan za demonsku radnu nedelju.
Izvini, Danka, anđele!
*Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!