Nevolja nastaje kada u spektakularnoj akciji Berg biva kidnapovan od strane specijalaca iz Ruske federacije. Maskirani vojnici mu preteći poručuju da preinači odluku, što on odbija, sve dok ne posvedoči ubistvu civila koji je u norveškoj pustari sasvim slučajno naišao na otmičare. Nakon toga kidnaper mu pruža tablet koji putem video linka, na Bergovo zaprepašćenje, emituje signal iz kancelarije najviših funkcionera Evropske unije. Premijer shvata da Rusija nije delovala nezavisno, već u koordinaciji sa Evropljanima i da je Norveška ostavljena na cedilu. Pošto je ipak obećao da će preinačiti svoju odluku, biva pušten na slobodu, a zatečene članove kabineta osim iznenadnog povratka Berga zatiče i vest da su ruske trupe zauzele naftne platforme u Severnom moru. Zahtevaju oštar odgovor na povredu norveškog suvereniteta, ali Berg, svestan opasnosti pred kojom mu se država nalazi to odbija i uverava ih da bi sukob sa Rusijom bez podrške saveznika predstavljao samoubilački čin.
Dalji razvoj serije jednako je dinamičan, ali ga neću prepričavati. Možete da pretpostavite da ni Rusija ni Evropa nisu stale na pukoj okupaciji naftnih postrojenja, već su polako, komad po komad, poput pitona, proždirale delove norveškog suvereniteta. Delovi vojske su se pobunili, ali bezuspešno.
Occuppied – O SLOBODI I NJENOJ CENI
Serija otvara bolnu i svima vrlo blisku dilemu o slobodi i njenoj ceni, o tome da li je herojstvo i upisivanje u istoriju vrednije od kukavičluka i sklanjanja po strani dok oluja ne prođe. Konstitutivni mit srpske nacije je kosovski mit sa elementima arhetipa, poput priče o Masadi ili bitke u Termopilskom klancu. Njegova jačina i univerzalnost nadživele su srpsku srednjovekovnu državu i pomogle da se mit uzida u temelje obnovljene srpske državnosti u 19. veku. Moralna ispravnost u žrtvovanju zarad višeg cilja javno je zastupana i kada je bilo nedvosmisleno da će se Srbija zbog toga suočiti sa stravičnim tragedijama – navedimo samo ultimatum Austrougarske monarhije iz 1914. godine, ili demonstracije pred puč 27. marta, kada su velikodostojnici crkve upravo ovom argumentacijom pozivali na raskid sporazuma o pristupanju Trojnom paktu, uprkos tome što nikakvog obećanja o pomoći od strane saveznika nije bilo. U toj tradiciji herojstva su docnije uporište našle i mitologeme iz Narodnooslobodilačke borbe, ali i sukob sa državama NATO pakta koji je doveo do agresije 1999. godine.
Da li je herojstvo i upisivanje u istoriju vrednije od kukavičluka i sklanjanja po strani dok oluja ne prođe.
Pitanje koju serija Occuppied otvara, pogotovo danas, kada agresija na Ukrajinu pravi politički zemljotres u Evropi, jeste da li savremena država može i sme da se drzne da vodi suverenu politiku, ukoliko nije u stanju da svoju volju štiti (ili nameće) i vojnom silom? Svedoci smo da, uprkos brojnim paketima sankcija koji pogađaju ruske građane i koje se po potrebi koriste kao diplomatsko oružje u multilateralnim odnosima, (na primer) Francuska nije obustavila snabdevanje ruskim energentima uprkos tome što se u tamošnjim medijima svakodnevno poziva na slanje francuskih vojnika na ratište; takođe, po izbijanju rata zaboravljene su sve one reportaže istraživačkih novinara o masovnoj trgovini belim robljem, ženama i decom, i dehumanizujuće industrije surogat majčinstva, koje su u Ukrajini, uz podršku države, poprimile razmere epidemije.
KAKO NASTAJU RATOVI
Što će reći – svetom je oduvek vladala dinamika interesa političkih i ekonomskih elita, a ratovi bi nastali kada bi balans tih interesa prestao da bude održiv. To što će milioni izgubiti živote predstavlja samo rashodni deo složenog knjigovodstvenog poduhvata koji podrazumeva kompromis oko preraspodele resursa. Herojstvo, mučeništvo i junaštvo, bilo ono objektivno ili delom medijski iskonstruisano, nažalost ima isti efekat. Svi smo odrastali uz priče o francuskom pokretu otpora, koji je naravno postojao, ali kladim se da retko ko zna da je taj pokret brojao manje ljudi nego što su brojale banjalučke jedinice jugoslovenskih partizana. Priče i jesu tu da se preuveličavaju, oblikuju i dočaravaju, a ljudski životi se ne mogu vratiti i traćiti. Tako smo došli do toga da je u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije nastradalo milion i sedamsto hiljada ljudi, dok je Velika Britanija izgubila oko 420 hiljada. A nije general Montgomeri bio ništa manje vešt vojskovođa od Koče Popovića.
Svetom je oduvek vladala dinamika interesa političkih i ekonomskih elita, a ratovi bi nastali kada bi balans tih interesa prestao da bude održiv.
Dilema između suvereniteta i preživljavanje uprkos svemu navedenom i dalje ostaje. To je jedan od onih nemogućih izbora u kojima niko ne zaslužuje da se nađe. Kako do toga ne bi došlo, bilo u životu nacije ili ljudi, treba težiti ka razgovoru i dogovorima. Bojim se da je u našem okruženju, ali i u svetu, sve manje ljudi koji imaju volje i strpljenja da čuju bilo šta sem glasove u sopstvenoj glavi, i da vreme razuma, začeto nakon francuske revolucije, polako nestaje. Greše oni koji se tome raduju, uvereni da će se nakon naše epohe svet vratiti u onu koja joj je prethodila, konzervativnu i hermetičnu. Epoha koja sledi, slutim, ličiće na distopijske vizije Borislava Pekića, a ljudi će se dobrovoljno odreći sopstvenog mišljenja u korist inteligencije mašina. Jedino dobro koje može da proistekne iz toga je da dileme između suvereniteta i preživljavanja u tom slučaju više neće biti.
Zato, razgovarajmo jedni sa drugima. Nije toliko teško, ali je lekovito. A onda će dušmani koji zarađuju na mržnji za promenu da se međusobno pohvataju za guše.
*Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije.
Foto: Buro.
