#POV: Jubileji i žašto ne treba obeležavati isključivo klanja

Jubilejima nazivamo obeležavanja događaja za koje smatramo da zavređuju pažnju širih društvenih masa. Još od vremena kada je jevrejsko pleme Levita, kome je povereno nošenje Zavetnog kovčega, trubama načinjenim od ovnujskog roga (yōḇēl) oglašavalo značajne događaje, jubilej nosi društvenu (samim tim i političku) simboliku. Protokom vremena, razume se, svako društvo počne da baštini veliki broj datuma koje treba obeležiti, pa se po prirodi stvari valja napraviti selekcija. O tome sam, između ostalog, pisao u prošlom tekstu.

Odlike nekog događaja i pogled na pređašnje vreme instrumentalizuju se u sadašnjosti za svrhe društvene homogenizacije oko određenih vrednosti. Interesantan je datum 6. april: 1867. godine su Knezu Mihajlu predati ključevi Beograda, čime je okončana turska okupacija grada. Istog datuma, 74 godine kasnije, Beograd je pretrpeo stravično bombardovanje od strane nacističke Nemačke čime – iako ne zvanično – suštinski započela okupacija tokom Drugog svetskog rata. Oslobođenje od Turaka i uloga dinastije Obrenović u emancipaciji i evropeizaciji Srbije donekle su skrajnute kao teme iz razumljivih razloga – najpre je došlo do smene dinastija, da bi nakon Karađorđevića u Beogradu zaseo samozvani maršal sa prerogativima cara i politikom koja je Evropi, demokratiji i modernosti bila blizu taman onoliko koliko je bilo potrebno da namiri elitu i dovoljno daleko da ne dovede u opasnost svoj despotski režim.

Kada je reč o obeležavanjima jubileja nešto novijih datuma, podsetio bih na glamuroznu proslavu 1700. godišnjice Milanskog edikta, koja je upriličena ne bi li se poslala poruka kako je car Konstantin bio Nišlija. Zgodno je bilo i što se ukazala mogućnost da se Papi ne dozvoli da dođe u Srbiju i da se pritom označi kao jeretik. Ono, međutim, što je za Srbiju i njenu državnost bilo znatno važnije, a to je jubilej osamstote godišnjice državnosti srpske države, svelo se na sramotno lošu seriju o dinastiji Nemanjića, dok je bilo kakav vid državnog obeležavanja izostao.

Jubileji – Šta naša deca mogu da nauče?

Jubileji su dragoceni kako bi se obeležavanjem godišnjica nekog događaja, te godišnjice rođenja ili smrti pojedinih uglednih ličnosti, njihove vrline projektovale kao putokaz na čitavo društvo. Postoji niz plemenitih i značajnih ljudi koji su skrajnuti iz sećanja kako bi se paradigma društva užljebila u vladajući poredak i vrednosti koje zastupa. O društvenom kapitalu i njegovom značaju ekstenzivno je pisao Burdije, naglašavajući da se svest o njemu formira u ranom detinjstvu. Postavlja se pitanje šta naša deca mogu da nauče i na koga mogu da se ugledaju u društvu sa neslućenim socijalnim raslojavanjem, u društvu koje (na primer) odbija da vrati imovinu zadužbini Nikole Spasića (reč je o 5000 kvadrata u Knez Mihailovoj ulici), već je prodaje anonimnim biznismenima kao imovinu propalog društvenog preduzeća, preduzeća koje je tu imovinu steklo prisvajanjem nakon Drugog svetskog rata.

Nije tu reč samo o pravu, zadužbinarstvu, ili o privatnoj svojini kao svetinji, niti o državi koja u ime privatnika otuđuje fondove koji su joj zaveštani, reč o tome da ste primorani, ne bi li opravdali pljačku, da smaknete i sećanje na istaknute pojedince i njihove živote. Zatiranjem sećanja na Nikolu Spasića, nužno se zatire i sećanje na Dragu Ljočić, prvu doktorku u Srbiji, jednu od prvih deset u Evropi; zatire se dirljiva priča da je Spasić, nakon što je Dragoj – uprkos diplomi iz Švajcarske – od strane srpskih lekara zabranjeno da radi poslove koji nadilaze odgovornost ratne bolničarke, otvorio privatnu kliniku i zaposlio ovu plemenitu ženu. Država koja drži do sebe uložila bi ozbiljan novac da, recimo, 2026. povodom 110 godina od Spasićeve smrti i 100 godina od smrti Drage Ljočić, napravi jedan kvalitetan igrani film na tu temu. Drugim rečima – da obeleži jubilej. Mada, poučen primerom Nemanjića, možda to i ne bi bila tako dobra ideja.

The Dropout i milijarderi

Jubileji mogu biti i dostignuća koja nemaju utemeljenje u povesti, pa je tako pre nekoliko dana osvanuo novinarski članak da je Real Madrid osvojio „jubilarnu petnaestu titulu prvaka Evrope.“ U eri razobručenog materijalizma, svedoci smo brojnih studija koje nas obaveštavaju kako mladi ljudi postaju skloniji mentalnim oboljenjima i depresiji zbog uticaja koji na njih vrše društvene mreže, odnosno oni sadržaji koji prikazuju njihove vršnjake dok uživaju u neslućenoj raskoši. Usiljena kompetitivnost na materijalnom planu i preorijentisanje zapadne ekonomije na sektor usluga učinili su da se jubilarni prvi, deseti, stoti milion i milijarda obeležavaju kao jedina nesporna društvena vrednost. Da ne bude dileme, nemam ništa protiv kapitalizma, niti protiv bogatih ljudi, pa čak ni protiv besramno bogatih ljudi; ne bi mi smetalo ni da budem jedan od njih. Ono sa čim imam problem je što se svako zanimanje, svaki poziv koji nije obeležen net worth-om od minimum šest nula smatra neuspešnim, jalovim i uzaludnim.

Nedavno sam pogledao seriju The Dropout, o jubilarnoj prvoj preduzetnici koja je postala najmlađi self-made milijarder. Reč je o Elizabet Holms. Elizabet je od malena odrasla fascinirana Stivom Džobsom i njegovom životnom pričom. Tokom krize iz 2008. gledala je rastrojenog oca koji je izgubio posao nakon sloma finansijskog sistema, pa je njena ambicija da se popne na vrh sveta poprimila odlike patološke potrebe za afirmacijom. Uverena u svoj uspeh, napušta Stanford nakon prve godine i ubeđuje roditelje da sav novac iz fonda za njeno školovanje ulože u startap koji je osnovala: Teranos.

Elizabetina ideja je sjajna – napraviti mašinu koja će na osnovu kapi krvi kao uzorka moći da vam da sadržajnu analizu. Time bi se gabaritne Simensove mašine izbacile iz konkurencije, jer Teranosov aparata nazvan po Tomasu Edisonu mogao bi da bude dostupan u tržnim centrima i domaćinstvima diljem Amerike, čime bi se smanjile liste čekanja u bolnicama. Nakon početnog uspeha javlja se problem koji glasi – kap krvi je isuviše mali uzorak za tehnologiju poznatu najboljim inženjerima iz Silicijumske doline. Uprkos savetima da prizna poraz, i nastavi dalje, Elizabet pribegava prevari, pa tako uz pomoć partnera uzorke razređuje onoliko koliko je potrebno da Simensove mašine izvrše analizu i lažno predstavlja te rezultate kao rezultate svog izuma.

Teranos postaje hit za ulagače, u upravni odbor ulazi Džordž Šulc, državni sekretar Buša starijeg, čovek koji u Americi ima oreol osobe koja je pobedila SSSR i okončala hladni rat, a li i Henri Kisindžer. Pod krinkom poverljivosti, Elizabet uspeva da prevaru zadrži u tajnosti i Teranos dostiže vrednost od 9 milijardi dolara, sve dok sticaj okolnosti da unuk sekretara Šulca, zaposlen u Teranosu, ne otkrije prevaru novinaru Wall Street Journal-a. Epilog – Elizabet je nedavno osuđena na 11 godina zatvora zbog prevare, ulagači su izgubili svoj novac, ženskim preduzetnicima je teže nego ikada da dobiju finansiranje za svoje startape a nekoliko desetina hiljada ljudi je dobilo analize u kojima su im pogrešno dijagnostifikovani HIV, kancer i druga terminalna oboljenja.

Jubilej

Ovih dana, 6. juna, u Evropi koja je na ivici svake zamislive krize, u Evropi u kojoj po anketama Financial Times-a 30% Francuza i Nemaca do 24 godine podržava Marin Le Pen i AFD, obeležava se jubilarna osamdeseta godišnjica iskrcavanja u Normandiji. Jubilej se koristi da se Evropljani homogenizuju u vezi sa slanjem trupa u Rusiju, državu koja je izgubila 29 miliona ljudi u borbi protiv nacizma. Simbolički kapital pobede nad nacizmom i njegova eventualna zloupotreba dovodi nas u najozbijniji rizik od nuklearnog rata još de invazije u Zalivu svinja. To ne govori samo o nedoraslosti sadašnje generacije političara, već i u prilog tome koliko su jubileji moćni i važni.

Zato treba pažljivo sa njima, uz punu svest da se uz njihovu pomoć svet može promeniti na bolje ili uništiti jedom za svagda.

*** Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije.

Foto: BURO.