RealNO12: RUKE

Oči su ogledalo duše, a ruke ogledalo života. Posebno šake, držim da su one lakmus papir za detaljan prikaz čovekovog života. Ne mislim na gledanje u dlan, nego da se šake uvek vide. Osim ako ne nosimo rukavice, držimo ih u džepovima, ili iza leđa. Kažu nije dobro držati ih iza leđa, jer svetu šaljemo poruku da nešto krijemo. Drugarice ne kriju da ne vole muškarce koji im ne stisnu ruku kada se upoznaju. Ni ja. Stisak je čestita stvar. Za razliku od visine ili muškog polnog organa, koji su u velikoj meri nepromenjiva konstanta zadata genetikom, na šakama se radi. Ruke se menjaju. Imam drugara koji je niskog rasta, šaka mu je obimom mala, ali izgledom snažna. Posebno je snažna svojom funkcijom. On radi na brodu, vuče, cima, prihvata, spašava. Znam i one od dva metra, prsti su im veliki ali nežni, kao da ništa gabaritnije od hemijske olovke njima nisu takli. Političari imaju one male šake i prste, znate na koje mislim, nejake. Uroša Nejakog nisu tako zvali jer je bio slab, već su ga tako zvali jer nije bio poštovan. Moj ćale je auto-mehaničar i njegovi prsti su posebna priča. Toliko su autohtoni da bi mogli imati vlastiti Twitter nalog, ali ćale nije serator. Redovno ih je prao onom pastom, verovatno se sećate pink paste iz devedesetih. Jednom se u auto-servisu u Rankeovoj ulici onesvestio od vrućine i ležao u benzinu, dok ga nisu odveli na Infektivnu. Keva i ja smo dotrčali i stegao nam je ruke. Iako nije bio pri svesti, radile su mu šake. Slikarke imaju baš lepe šake. I mnoge druge devojke ih isto imaju. Moja kaže da je grebem kada penjačkim prstima pređem preko njenih golih grudi. Penjanje po steni angažuje prste više nego što je to predviđeno za običan život. Zbog toga imam zadebljanja. Nisu mi pomogla kada je kapetan avionske posade rekao da ne možemo da sletimo na aerodrom u Tivtu zbog nevremena. Leteo sam u životu, ali ovakvu turbulenciju nisam imao. Let koji traje pola sata, pretvorio se u dvočasovnu agoniju. Prsti su mi se znojili kao da nisu penjački. Kada nas je kapetan podsetio gde se nalaze maske za kiseonik, koleginica pored mene stegla me je za ruku. Kolega ispred nas, rukom se lupio po čelu. Prikrivajući strah, počeli smo manijakalno da se smejemo. Zli jezici kažu da smo nas troje konkurencija. Kapetan je uspeo da sleti i dobio zasluženi aplauz, za koji inače kažu da nije po bontonu. Svašta se priča, ali stisak je čestit, a ni smeh nije loš, naprotiv. Ruka ruci!!!