Sat od nekoliko hiljada evra meri vreme isto kao i onaj od nekoliko hiljada dinara. Zašto onda ovaj prvi toliko košta?
Slušao sam grčku muziku, pesme jednog „peloponeskog srcelomca“. Nisam razumeo ni reč, ali mi je sve bilo jasno. Nije došlo do frakture srčanog mišića, ali je nešto donekle došlo. U ovom trenutku ne mogu da budem preciznije određen, osim da bi to mogla biti pamet uglavu.
Gotovo identično kao kod francuskog hip-hopa, gde ne kapiram šta pričaju, ali (me) vozi. Čudno. Slušati rep – žanr u kojem su reči suština – a ne razumeti ih. Kažu da se to zove emocija. Za nju nije potreban prevod, ali nije jeftina, nelako se proizvodi i prihvata isto tako ne baš uvek lako.
Sećam se da su mi poznanici sa Fakulteta dramskih umetnosti rekli da postoji vežba koja podrazumeva gledanje filma bez tona i prevoda, samo sa slikom, na osnovu koje gledalac mašta o priči i kreira je sam za sebe, onako kako on želi. Treniranje mozga.
Ovde sam radio obratno: slušao sam grčke reči koje ne razumem i od njih pravio sliku koja u datom trenutku ne postoji. Sat je otkucavao, to mu je posao. Treniranje vremena.
FORMA SE ZASLUŽUJE SADRŽAJEM
Jutro pre ove večeri sa grčkom muzikom, gomila pametnih satova i merača koječega, horski je pištala iz „stada“ parkiranih bicikala na trotoaru. Rusi. Grupa Rusa koja vikendom vozi ture preko Avale, Obrenovca ili Smedereva. Uhvatio sam ih u trenutku nalaženja i posmatrao anatomiju. Mahom su dežmenkasti, onako bućkasti, bući bući. Kako se to govorilo u školi – biciklističke im stoje k’o piletu si*e.
Ne kažem da fizički aktivan čovek treba da bude atleta, ali držim da muškarac koji se lati bilo kakvog sporta, najpre treba da savlada barem 5 pravilnih zgibova, 10 pravilnih čučnjeva i 10 pravilnih sklekova. Pravilnih sa velikim P. U suprotnom, ova skupa oprema na Rusima deluje smešno i nezasluženo. Gađajte me kamenjem što osuđujem…
VINIL ŠOP SA MIRISOM RUŽE
Volim cvećare i u jednoj mi je radnica rekla da mlade devojke ne žele da rade u njima. „Dođu, probaju, kada vide da nije sve samo mirišljavo, odustanu“. Često sam razmišljao, a evo to radim i uz ovu grčku muziku koja nema veze sa hipsterajem koji ću opisati – razmišljao sam o cvećari sa cvećem iz Amsterdama, u kojoj se čitaju i gledaju debeli magazini i slušaju ploče, možda baš francuski hip-hop iz 90-ih. To može biti i cveće iz Banata, magazin Tempo i numere Đorđa Marjanovića. Balaševića bez.
Tada sat sporije otkucava. Kažu da se Bog slavi prisustvom u trenutku.
SAT otkucava
Slušam vredne, kvalitetne i požrtvovane devojke kako karikiraju nad sudbinom: „Šta mi sve ovo treba, što se nisam bogato udala“. Nisi, nije da me iko pita ali reći ću, nisi zato što to nije tvoja tema. Tvoja tema je nešto drugo i raduj joj se. Biološki sat otkucava? Otkucava, mila, tako je Bog hteo, ne brini se, dobra si.
Isto je i s ortacima koji karikiraju što ne „valjaju travu“ umesto poštenog posla. Nije to tvoja tema, ortak.
U životu mi je laknulo kada sam shvatio da moja tema nije da budem shvaćen, nego da shvatim druge (ponekad i osudim :-)). Tako sam se posvetio skiciranju slika, situacija, ljudi, događaja. To mi je dato. Tada je prestalo, tada kada sam prihvatio vlastitu temu, prestalo je da mi smeta, da mi bude krivo, da poredim, da rovarim.
Tada sam shvatio zašto jedan sat košta nekoliko hiljada evra, a drugi nekoliko hiljada dinara. I jedan i drugi treba da postoje, da bi, logično, postojala razlika među njima. Možda to ima veze s emocijom. A možda samo sa grčkom muzikom…
Još BURO. kolumni pronađite OVDE.