Jednom sam posetio Setubal i nisam ga zaboravio.
Portugalski grad u blizini Lisabona na internetu je opisan kao istorijski centar industrije ribe. Fudbalskim kladioničarima sa naših prostora znan je po sportskom timu Vitoria. Vitoria ne pobeđuje uvek, ali Setubal je za mene večiti viner.
Iz Beograda sam leteo za Milano. Sleteo sam i seo u autobus koji ide do centra. Prekoputa železničke stanice, kod Mekdonaldsa, čekao sam lika čiji lik ne znam. Dobio je moju fotku i trebalo je da me prepozna. Ukačili smo se.
Ispričao mi je malo o svom nezgodnom životu i bilo mi je jasno zašto mu Alek daje nešto keša da, kada nije tu, a često nije, obiđe gajbu, zalije cveće, proveri da li je sve okej i kupi sebi nešto što mu je neophodno.
Ostavio me je u stanu u naselju koje se nastvalja na Navilji, gde žive Alek i Mada. Objasnio gde se i kako pale tehnički aparati. Ne bi trebalo da se zapalim. Imam neki trip iz detinjstva da često pomislim šta bih uradio da se zapalim. Da li bih samo izgoreo ili bih uspeo nešto da napravim u cilju vlastitog spasenja.
Foto: Privatna arhiva
Našao sam biljni protein u prahu u komodi, pomešao ga sa vodom i popio. Posle sam izašao napolje i u zgradi pored pojeo picu sa pistaćima. Sada ih ima i u Beogradu. Tada mi je to predstavljalo egzotiku. Vlasnik picerije imao je istetovranu ruku i narukvicu satkanu od kuglica. Poludugu kosu. Rekao sam mu da sam Alekov prijatelj i poslao mi je čašu proseka.
Prekoputa železničke stanice, kod Mekdonaldsa, čekao sam lika čiji lik ne znam. Dobio je moju fotku i trebalo je da me prepozna
Sutradan su Alek i Mada stigli iz Los Anđelesa i izašli smo na trčanje. Oni tako razbijaju džet-leg. Istračli smo pet kilometara do centra. Sreli smo bjuti urednicu italijanskog izdanja Vogue magazina, koja je za krov svog automobila, mislim da je bila srebrna A klasa, vezivala sup dasku.
Kretala je na obližnje jezero da svoje misli sabere i oduzme na vodi. Voda ima tu moć. Sup daska je, poput pice sa pistaćima, nešto kasnije stigla kod nas i imam utisak da je, kao što imam utisak da sada svi jedu picu sa pistaćima, sada svi voze. Ili stoje na njoj.
Otišli smo u Nike Shop da odaberemo stvari za fotografisanje. Alek i Mada bili su njihova promo lica. Menadžerka je rekla da za sebe izaberem šta god želim i da je to poklon. Poklon znači da se ne vraća. Uzeo sam dugačku belu kabanicu jer sam znao da se takva neće pojaviti kod nas. Kad već uzimam…
Foto: Privatna arhiva
Dan posle smo imali let za Lisabon. Pridružio nam se Manuel, fotograf sa dugačkim sofisticiranim prstima. Školovao se u Belgiji. Čuo sam da je Antverpen baš kul grad. Slično sam čuo i za Hamburg, ko bi rekao da je u Nemačkoj. Za Setubal ništa nisam čuo. U jednom koferu su bile samo Nike stvari.
Sleteli smo u Lisabon i 4 sata proveli u centru grada iznad kog se nadvilo sivkasto nebo. Rekao bih da je bilo 15ak stepeni Celzijusa. Otišli smo do okeana, popili kafu i ručali. Na ulici prekrivenoj kaldrmom, vozio sam bicikl u mestu. Pedale su bile povezane sa sokovnikom. Okretanjem pedala, cedilo se voće:
Posle poduže procedure popunjavanja niza papira, uzeli smo rentakar. Mislim da je bio Seat Ibiza i negde u malom mozgu zavukla mi se nečija opaska da su motor ovog automobila greškom napravili da bude dobar. Niko nije očekivao da bude snažan kao što je bio. Zato su koristili reč greška.
Uzeo sam dugačku belu kabanicu jer sam znao da se takva neće pojaviti kod nas. Kad već uzimam…
Vozio je Alek, sedeo sam pored njega. Mada i Manuel bili su iza nas. Slušali smo portugalsku radio stanicu da nam Portugalija uđe pod kožu. Kažu da ona to vrlo lako ume da uradi.
Pre ovoga sam već jednom bio u Portugaliji. Posetio sam Porto, gde me je na Comic-Con festival vodio srpski predstavnik američkog FOX kanala. Pravio sam neke intervjue tamo. To sam često radio. Odlazio na poslovna putovanja sa kojih sam donosio priče. Sve dok nas „digitalni pakao“ nije ubacio u vatru gde se lepota reporterskog posla spaljuje kao nepotreban trošak.
Foto: Privatna arhiva
Od Lisabona do Setubala ima pola sata vožnje. Sećam se da smo nekoliko minuta proveli na mostu koji podseća na onaj kakav imamo na Adi. Samo je mnogo, mnogo, mnogo duži. Setubal je dogovoren u Los Anđelesu. Alek i Mada imaju prijatelja koji im je rekao da kuća u Portugaliji može biti njihova ako im za nešto treba.
Kuća je u vlasništvu Holanđanke i Britanca indijskog porekla. Holanđanka stanuje u Hagu, Indijac u Londonu. Ocenili su da im je ovo na pola puta. Tako su kupili kuću, kao tačku susreta.
Odmah mi je bilo jasno da to nije obična kuća. Nalazi se u brdu nedaleko od plaže. Velika je i u njoj nema previše nameštaja. Rekli su da se iznajmljuje za potrebe snimanja i da su je filmske produkcije iz celog sveta rabile za svoje potrebe.
Na ulici prekrivenoj kaldrmom, vozio sam bicikl u mestu. Pedale su bile povezane sa sokovnikom. Okretanjem pedala, cedilo se voće
Britanac indijskog porekla prišao je da nas pozdravi i bio veoma pričljiv. Oči su mu bile staklene. Ali vilica mu nije bila neobična. Što je značilo da koristi poprilično čist kokain bez dodataka kakvi inače mogu da naprave talase na usnama.
On je trejder i zbog japanske berze mora da bude budan onda kada ovaj deo Evrope spava. Holanđanka ga, činilo mi se, voli takvog kakav jeste. Ako je kokain čist, onda možda nije problem što je kokain. Nagađam da je tako razmišljala…
Uveče smo svi zajedno jeli ribu i to je sigurno jedna od najukusnijih sa kojom sam imao dodira. Dezert je bio od onog voća koje zovu zmajevo voće. Toga u Setubalu ima na pretek. Najeli smo se zmajeva. Holanđanka je Britancu povremeno skretala pažnju na to da nam njegov nastup i nije baš najinteresantniji i da „pusti i druge da malo govore“. On nije jeo dezert.
Sutradan smo imali fotkanje. Alek i Mada su pozirali pred Manuelovim objektivom. Ja sam pridržavao rasvetna tela i u pauzama beležio sintagme u Notes. Od njih sam kasnije pravio rečenice. Fotkali smo u kući, na terasi, na plaži… Trajalo je skoro ceo dan.
Uveče smo jeli tunu i nije bila toliko ukusna kao orada koju smo jeli dan pre. Ali je bila odlična. Trejder se pojavio u nekom trenutku i bio znatno manje pričljiv, energičan i nametljiv u odnosu na prethodni dan. Holanđanka ga je pred nama poljubila u glavu.
Uveče smo svi zajedno jeli ribu i to je sigurno jedna od ukusnijih sa kojom sam imao dodira. Dezert je bio od onog voća koje zovu zmajevo voće. Toga u Setubalu ima na pretek. Najeli smo se zmajeva
Na kapiji, na izlazu iz kuće, kada je trebalo da krenemo nazad za Lisabon, da vratimo rentakar i stignemo na avion do Milana, Britanac mi je rekao da ostanem takav kakav jesam.
Nike kabanicu i dalje nosim iako je počela da propušta vodu. Upravo me zove Alek. Nismo se dugo čuli. Jednom sam posetio Setubal i nisam ga zaboravio.
***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!