Piše Herodot da se nakon Termopilske bitke i prodora u Grčku, jedan od persijskih vojskovođa obratio zarobljenom dezerteru i pitao ga zašto su im se samo Spartanci suprotstavili; Ovaj je odgovorio kako je u toku Olimpijada, te je većina zaokupljena trkama konja. Persijanac ga zatim upita šta je nagrada za pobedu na Igrama. Kada je čuo da je u pitanju venac od masline, navodno je u besu zagrmeo: Kakvi su to ljudi koji se umesto za bogatsvo, bore za slavu?!
Dešavanja na Olimpijskim igrama
Olimpijske igre su u antičko vreme bile jedna od četiri srodne manifestacije, ali Pausanija u svojim putopisima navodi kako je svetkovina u Olimpiji, uz Eleusinske misterije posvećene Demetri i Persefoni najsvetija od svih: nakon Trojanskog rata i kraja Doba heroja, jedino za vreme Olimpijade kakav smrtnik napravi podvig kojim se za tren uzvisi do veličine iščezlih polubogova. Igre su za svetinu predstavljale portal u herojsko doba, sakralne i mistične procesije. Otuda velika popularnost događaja i zavist koju su filozofi izražavali gunđajući o bogatstvu i slavi olimpijaca.
Olimpijske igre u moderno doba predstavljaju čist politički spektakl, događaj koji bi trebalo da donese prestiž državi domaćinu – što bi se reklo današnjim rečnikom – čist brending i PR. Nema igara koje nisu oslikavale i oblikovale političke tendencije epohe, pa je tako 1904. godine u Sent Luisu ostalo zabeleženo da su među olimpijce uvršteni muškarci iz ljudskih zooloških vrtova, jedne od najstrašnijih pojava civilizacije. Naime, Afrikanci su u Evropi izlagani u kavezima kao eksponati, dok je u Sjedinjenim državama to bio slučaj sa Indijancima, a u Sent Luisu je odlučeno da se ovi ljudi takmiče u okviru manifestacije koja se zove Dani antropologije (štampa je to nazvala Savage Olympics), sa ciljem da se pokaže njihova inferiornost u odnosu na belog čoveka.
Događaj koji bi trebalo da donese prestiž državi domaćinu – što bi se reklo današnjim rečnikom – čist brending i PR
Bilo je i Olimpijada kada je senzibilitet grada domaćina donosio inovacije koje ćemo gledati do današnjih dana: tako su organizatori igara u Los Anđelesu 1932. godine odlučili da uvedu ceremoniju nošenja olimpijskog plamena, koja je u antici bio potpuno nepoznata, dodajući ovoj manifestaciji istinski Hollywood touch, kako bi to rekao istoričar Dominik Sendbruk.
U potonjim godinama svet je polako ali sigurno zakoračio u političku krizu i neizvesnost, a odluka iz 1931. godine da se organizacija Igara 1936. godine dodeli Berlinu, a ne Barseloni, ostaće trajna mrlja modernih Igara. Naime, Španija je, iz protesta što je Olimpijski komitet, uprkos dolasku nacista na vlast, ostao pri odluci da se igre održe u glavnom gradu Nemačke, organizovala takozvanu Narodnu olimpijadu u Barseloni. Četrdeset devet država je poslalo delegacije, dok je Nemačku je predstavljala grupa disidenata. Trebalo je da učestvuje i tim jevrejskih izgnanika, ali je održavanje igara sprečio građanski rat koji je izbio samo nekoliko dana pre ceremonije otvaranja. Mnoge sportistkinje i sportisti koji su se već obreli u Barseloni ostali su da se bore protiv Frankovog državnog udara. Među njimaje bila i Klara Talman, nepravedno zaboravljena heroina ovog užasnog sukoba i žena sa ništa manje plemenitom ulogom u ratu koji će kroz samo nekoliko godina progutati čitav svet.
U Berlinu, sa druge strane, Hitlerova Nemačka koristi najnaprednije propagandne metode kako bi razuverila goste da je u zametku ono što će se godinama kasnije formulisati kao „holokaust“. Leni Rifenštal snima čuveni film Olimpiju, a vlast za vreme nakratko suspenduje svoje partijsko glasilo Der Šturm, zloglasne novine u kojima se vodila antisemitska hajka. Posvećenost mračnom PR-u ogleda se i u spremnosti da, recimo, nemačka predstavnica u mačevanju bude Helen Mejer, uprkos tome što je bila Jevrejka. Treba se podsetiti i epizode sa Džesijem Ovensom, afro-američkog trkača i osvajača četiri zlatne medalje. Albert Šper u sećanjima navodi kako je Hitler povodom Ovensovog uspeha progunđao da ljudima koji su genetski drugačiji od civilizovanih učesnika ubuduće treba zabraniti učešće. Ova aegumentacija neodoljivo podseća na nedavnu hajku protiv bokserke Iman Kelif, iako je malo ko primetio da Alžirka već drugi put učestvuje na Igrama i da je u Tokiju ostala bez medalje nakon što ju je iz četvrtfinala izbacila Irkinja Keli Harington. Da stvar bude gora, dominacija Kelif je nešto što bi u antici bilo protumačeno kao podvig vredan Heroja, i Iman bi posle meča zasuli hvalospevima a ne teorijama da se radi o osobi sa „pogrešnom“ genetikom.
Posvećenost mračnom PR-u ogleda se i u spremnosti da, recimo, nemačka predstavnica u mačevanju bude Helen Mejer, uprkos tome što je bila Jevrejka
Ovogodišnja Olimpijada je po mnogo čemu očekivana sa nestrpljenjem. U pitanju su prve Igre nakon pandemije korone i izbijanja sukoba između Rusije i Ukrajine. Otvaranje igara je održano samo nekoliko nedelja posle pokušaja atentata na bivšeg američkog predsednika i kandidata u aktuelnoj kampanji. Olimpijada se održava u Evropi čija ekonomija posrće, u Francuskoj koja je u stravičnoj političkoj krizi, u Parizu u kom je ceremonija otvaranja na gradskim ulicama od strane direktora policije proglašena za bezbednosnu ludost, pa je direktor postao bivši.
Olimpijada se održava u Evropi čija ekonomija posrće, u Francuskoj koja je u stravičnoj političkoj krizi, u Parizu u kom je ceremonija otvaranja na gradskim ulicama od strane direktora policije proglašena za bezbednosnu ludost
Spektakl upriličen na otvaranju doneo je mnogo kontroverzi, ali je, bilo da verujete u nemušta obrazloženja organizatora ili ne, nepogrešivo ukazao na jednu stvar: Francuska, ali i Evropa, u kulturnom, ekonomskom i političkom aspektu tonu u potpunu bezidejnost koja mi uliva strah u kosti kada mislim o godinama koje su pred nama; Spektakl koji je trebalo da zadovolji taštinu i utisak grandioznosti koji o sebi gaji predsednik Makron zaličila mi je na labudovu pesmu Pete republike.
GI de Bor u „Društvo spektakla“, delu koje ovom prilikom zdušno preporučujem, piše o tome da Spektakl izražava želju društva za snom, da je Spektakl „čuvar tog sna.“ Čitava ceremonija je predstavljala nameru organizatora da raskošnu francusku istoriju uveže sa današnjicom; ono što zapada za oko, međutim, je to što su kao pandanima velikim istorijskim ličnostima Francuske našli Snup Dog, Lejdi Gaga i stihovi Džona Lenona, dok bi igre trebalo da zatvori Tom Kruz, najglasniji zagovornik invazije na Irak koja je počela tako što su vodeći ljudi tadašnje američke administracije, po sopstvenom priznanju, lagali da ta država poseduje hemijsko oružje.
De Bor piše da se „u spektaklu […] deo sveta predstavlja tom svetu kao stvaran i superioran. Spektakl je opšti jezik tog odvajanja.“
Za razliku od ceremonije iz Londona 2012. godine i Spektakla koji nam je priređen na način na koji to samo Britanci umeju, kadri da pomire (na primer) patrijarhalnu figuru Džejmsa Bonda sa borkinjama za prava žena, Francuzi su napravili potpuno besmislen defile koji je na momente slao stravične poruke:
Najdramatičnije je bilo pojavljivanje obezglavljene Marije Antoanete dok drži sopstvenu glavu u rukama i peva revolucionarnu ariju koja poziva na vešanje aristokrata o kandelabre i nabijanje na kolac. Ponovno ubijanje mrtve kraljice, jedne od najoklevetanijih žena u istoriji, čiji je jedini greh to što se zaljubila u švedskog plemića, pošto njen poluautistični muž nije smeo da se obreže i reši problem koji ga je onemogućavao da bezbolno ima seksualne odnose, predstavlja vulgarnu banalnost koja pokazuje da su odabrane alegorije tu bile bez ikakvog dubljeg promišljanja.
Najdramatičnije je bilo pojavljivanje obezglavljene Marije Antoanete dok drži sopstvenu glavu u rukama
Dalje, izvođenje Lenonove pesme o miru u svetu u trenutku kada se državljanima Rusije oduzima privatna svojina i kada se Ukrajinci guraju u smrt ne bi li se namirila vojna industrija i kasnije od te nesrećne zemlje naplatili ratni krediti predstavlja cinizam od kog mi se doslovno povraćalo.
Što se najviše komentarisanog dela tiče, izvinjenje organizatora povodom scene koja podseća na Tajnu večeru podsetila me je na čuvenu scenu iz Sopranovih, kada Ralfi prvo ispriča neumesan vic o Džini Sak, ženi Džonija Saka:
Džoni je zbog uvrede spreman da započne rat, a Toni Soprano pokušava da „ispegla“ stvar tako što će Ralfi pozvati Džonija i uveriti ga kako je reč o nesporazumu. Toni ga međutim upozorava da se ni u kom slučaju ne izvinjava, pošto bi to značilo priznanje krivice. Ralfi poziva Džona dok Toni stoji pored i gestikulira mu šta da izgovori. Sve ide kako treba dok Ralfi ne odluči da uzme stvar u svoje ruke i poruči Džoniju da se je spreman da se izvini ukoliko ga je uvredio, premda nije kriv, što njujorškog bosa dovodi do ludila.
Izvinjenje organizatora povodom scene koja podseća na Tajnu večeru podsetila me je na čuvenu scenu iz Sopranovih
Korišćenje citata is istorije umetnosti predstavlja jedan od osnovnih principa postmodernog izraza, pa je tako čuvena Da Vinčijevu freska Tajne večere jedna od najpoznatijih vizuelnih predstava na svetu. Koristili su je, u svojim rediteljskim remek-delima, Luis Bunjuel i Goran Marković (Viridiana i Majstori, Majstori mi prvi padaju na pamet), tako da je citiranje ove predstave postalo pokazatelj intelektualne lenjosti. Odraz te lenjosti je i opravdanje kako je u pitanju predstava dionizijskih svečanosti sa slike iz Dižona, iako bi sa nekoliko klikova na internetu mogli da spoznaju kako Dionis nema ama baš nikakve veze sa svečanostima u Olimpiji. Setite se samo Olimpa Jana Fabra, te briljantne predstave koja je pre nekoliko godina na Bitefu pokazala kako se na korišćenjem antičkih citata može napraviti remek-delo savremenog teatra.Umesto toga, u želji da „deo sveta predstave kao superioran“, svojim postpukom su naneli veliku štetu LGBTQ+ zajednici koja se sada širom sveta suočava sa pretnjama i rastućom mržnjom, kao da joj dosadašnja nije bila dovoljna.
Svojim postpukom su naneli veliku štetu LGBTQ+ zajednici koja se sada širom sveta suočava sa pretnjama i rastućom mržnjom
Koliko je u pitanje rodnog identiteta ozbiljno i osetljivo možete pročitati u biografiji o Suzan Sontag Bendžamina Mozera. Autor na dirljiv i potresan način secira Susanin pokušaj razumevanja sopstvenog tela i roda, traumu sa kojom ova briljantna žena, verovatno najveća inteletkualka dvadesetog veka, iako umnogome povlašćena kao članica njujorškog visokog društva, do kraja života nije uspela da se izbori.
Dakle, kada jedno tako složeno društveno pitanje instrumentalizujete zarad projektovane slike o samima sebi, to teško da ima veze sa inkluzivnošću i altruizmom.
Francuska država je ovom ceremonijom, nažalost, pokazala da je jedna druga žena, Nobelovka Ani Erno, ostala nepročitana u sopstvenoj zemlji, barem uonom delu Francuske koji donosi odluke. Nadovezujući se na Burdijeov rad, Erno piše oglede o nemogućnosti vertikalne prohodnosti u francuskom društvu; Njena književnost govori o tome da je svaki prodor te vrste samo izuzetak koji potvrđuje pravilo da se radi o dubinski represivnom i kastinskom državnom uređenju.
Francuska država je ovom ceremonijom, nažalost, pokazala da je jedna druga žena, Nobelovka Ani Erno, ostala nepročitana u sopstvenoj zemlji
Sve u svemu, kič karneval interkulturalnosti koji smo imali priliku da gledamo predstavlja puko Potempkinovo selo koje – ukoliko ne želite da verujete ni meni ni daleko talentovanijoj Erno, – možete posetiti čim odete u neki od francuskih gradova, pod uslovom da skupite hrabrost i kročite u lokalnu quartier sensible.
Samo, budite pažljivi da vam se nešto ne desi, jer policija tamo ne ulazi ni po koju cenu.
***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!
Foto: BURO.