Privilegija označava izuzetno povoljan položaj što ga neki pojedinac ili društvena grupa uživa u odnosu na ostatak društva. Istini za volju, definiciju sam našla na Vikipedijii. Možda nije akademski relevantna, ali je istinita.
Ispred mene je vikend za koji još ne znam kako ću ga ispuniti. Imam ideju, već sam privilegovana. Umesto rilsa uđem na mapu, a mogu jer Internet plaćam jednom četrdesetšestinom (1/46) svoje plate. Puknem radijus od 30 kilometara. Ažurni minioni ovog društva postavili su top lokacije za obilazak. Biram čistu prirodu ovog vikenda. Slobodnu teritoriju na koju mogu da dođem bez da se brinem za sopstvenu egzistenciju. Otvaram novi tab i gledam vremensku prognozu. Biram između bicikla, busa ili auta. Privilegovani biraju. Već se vidim tamo. Slike u glavi o lepom vikendu se nižu. Ima li način, razmišljam, da bude još nekome lepo? Ima. Pozovem prijatelja ili nekoga iz porodice i umesto „Šta misliš da idemo“, kažem „Vodim te na jedno mesto, iznenađenje“. Euforija radosti brzinom munje obasipa i drugu osobu. Par sendviča i jabuka su domaćinska kultura na Balkanu. Ako se slučajno priča razveze u noć, gostiona čeka otvorena.
Privilegija. Može i ovako:
Kada smo bili deca i tinejdžeri, nismo se bavili hranom. Važno je bilo u sebe uneti kul elemente, a da li su zdravi – o tome su mislili stariji. Kad počneš da se pitaš odakle je stigao stejk i da li jaje miriše na koncentrat, tad znaš da si porastao. Iz grada, žurbe, marketa, plastičnog pakovanja, 7-Eleven-a i E brojeva, telo je počelo da traži, a mozak da se seli u neke zelenije krajeve.
Sreća i radost me stigoše, jer lako mogu doći do stvarnih ljudi koji umeju da hrane koke i imaju domaća jaja za prodaju. Oni me povezaše sa komšijom koji cedi sok, a on sa rođakom koji ima plastenik i domaću životinju spremnu za zimu. Za manje od sedam dana, stigla sam na sve te lokacije, sa svima se dogovorila i bez ugovora, potpisa i menica, deo svog ličnog pogonskog goriva prebacila na ECO. Ko god živi na Balkanu, za jedan sat vožnje može stići do orgenik pijace, gde će i domaću kafu dobiti gratis, jer je kuća domaćinska, razume se.
Privilegija, ista i za sve one koji imaju ideju, ali i one koji je nemaju, a opet imaju malo slobodnog kapitala. Zemlja jeftinog poslovnog prostora, komplikovane papirologije koja nas uči strpljenju i male konkurencije. Gradovi željni akcije i meka za kreativne lidere. Društvo puno duha, ako nestane struje na kockarskim aparatima. U malom gradu posao možda ne uspe, probaj u velikom. Za korisne savete plati ručak onom boljem od sebe. Nigde nije tako jeftino kao kod nas. Ako uspe posao, putuj po zemljama naprednijim od naše, gledaj oko sebe kako su trotoari niski i branici ne zapinju kad ulaziš na parking. Uhvati fotku i ponesi drugaru, šefu u putevima i daj mu ideju da bude najbolji na inovativnom projektu. Sve to uz pivo u vašem pabu.
Mogla bih ovako nabrajati izuzetno povoljne položaje koje uživamo ovde. Ova vizija jeste svojevrsni udar na popularno, ekranizovano negativno mišljenje – da. Ova vizija je neupitno iskazivanje činjenica koje rasvetljavaju privilegiju života na Balkanu – isto da.
O autoru: Milena Vještica je u prethdnoj deceniji radila u sedam razilčitih evropskih zemalja kao preduzetnica, fokusirana na veleprodaju u okviru automobilske industrije.
