Ako knjige progovore: Porodica, deca i Besplatna dostava od Vedrane Rudan

U Beogradu su počeli dani porodice koji su me podsetili na knjigu koju još uvek ne mogu da zaboravim, zbog likova i načina na koji je obrađena veoma važna tema. Kapitalizam od 1800-ih ide stepenicama na gore, kako se on penje tako se menjaju, evoluiraju koncepti pojedinca, porodice, ali i detinjstva. Ne samo da se promenio odnos prema detetu, već se promenila i igra dece. Kao jedan od važnih fenomena koje je čovečanstvo stvorilo, igra ima važnu ulogu u odrastanju.

Generacije naših roditelja imale su sreću ako imaju jednu lutku ili autić, mi smo prošli malo bolje, dok je današnjoj deci dostupno mnogo toga, na dnevnom nivou. Dok su porodice ranije imale veći broj dece kako bi deca pomagala u polju i kući, današnja porodica, prema statistici iz 2022. godine u Srbiji, ima prosečan broj po domaćinstvu od 1,58 dece. Polovinu porodica, čine roditelji sa decom, dok trećinu čine parovi bez dece, 13,7 odsto su majke sa decom, dok samo 3,6 odsto čine porodice u kojima je otac sa decom.

U našoj zemlji više od polovine porodica ima jedno dete, 40 odsto dvoje, 6,7 odsto troje, dok u samo 1,4 odsto porodica raste četvoro ili više dece.

Kao rezultat komodifikacije koje je donela industrija imamo jeftinu radnu snagu, pa su roditelji primorani da rade više poslova kako bi porodica mogla da preživi.

Može li žena raditi dvadeset sati i biti majka? – ovim pitanjem bavi se poznata spisateljica Vedrana Rudan u knjizi Besplatna dostava.

U Besplatnoj dostavi, izmenjenom i dopunjenom izdanju romana Amaruši, Vedrana Rudan problematizuje jednu od najvažnijih tema današnjice: poziciju deteta u kapitalizmu. Babe i dede, preopterećeni vrtići, školice za tenis i fudbal, časovi plivanja, baleta i klavira, samo su neke od adresa na koje se deca poput paketa besplatno dostavljaju kako bi roditelji mogli što više da rade.

Iva ustaje u šest, radi dva posla, govori nekoliko jezika i jedva spaja kraj s krajem. Njen muž Igor i pored završenog fakulteta mora da konobariše, lepi pločice i obezbeđuje bordele. Njih dvoje gotovo da i ne viđaju svoju ćerku Katarinu, zvanu Amaruši, koju redovno (d)ostavljaju Ivinoj majci Nini na čuvanje.

Uspešna i kontroverzna spisateljica Nina ne mora da brine o novcu, ali je i pored toga stalno zabrinuta. Nakon dvadeset pet godina velike ljubavi napustio ju je muž zbog druge, dvadeset godina mlađe žene.

Dok Iva i Igor pokušavaju da se izbore sa surovom svakodnevicom, a Nina da prežali muža, za Amaruši niko nema vremena. Iako nevidljiva za druge, Amaruši, međutim, vrlo dobro vidi sve.

Prvorođeno ili jedino dete u porodici ima predispoziciju da postane uspešan član društva, da upravlja i preuzme odgovornost. Roditelji u odgajanju jednog deteta možda imaju manje iskustva, ali svakako im je veći fokus na prvo ili jedino dete u porodici. A najviše je takvih, kao što smo videli, u Srbiji više od polovine porodica ima jedno dete. Takva deca poput Amaruši vide sve i tokom odrastanja oslonjena su najviše na sebe. Roditelji imaju više pažnje za prvo dete, ali roditelji u današnje vreme i naporno rade, pa su deca prinuđena da se ranije osamostale.

Roman Vedrane Rudan, kroz pogled petogodišnje devojčice osvetljava ko smo mi u današnjem svetu…borba za život, brak, neverstvo, nezaposlenost, previše rada… I ljubav. Ovo je slika društva koje je u tranziciji.

Bake i deke imaju važnu ulogu u životima svojih unučića. Upravo oni najčešće čuvaju decu kad nema nikog drugog. Oni mogu biti oslonac, prijatelj, učitelj, pružiti malom biću emocionalnu bliskost i ogromnu ljubav. Njihov uticaj može imati veliki benefit za dete.

Mnoga deca danas prepuštena su sama sebi i zapuštena, ili prezaštićena, što, kako tvrde stručnjaci, nikako nije dobro jer su deca razmažena i nisu sposobna da samostalno obavljaju i najjednostavnije stvari. Pored toga imamo problem koji je kapitalizam doneo, da poput Amarušine mame i tate, koji moraju mnogo da rade, decu čuvaju bake i deke, vrtići, sportski kampovi…

Bez obzira na poslovne obaveze, roditelji imaju obavezu da čuju svoje dete, da ga vide, da osete njegove potrebe i nikako ne smeju da im u ranom uzrastu daju uređaje bez kontrole, jer tamo vrebaju opasnosti poput dečije pornografije, vršnjačkog zlostavljanja… Deca su laka meta kriminala koji vreba iza kompjuterskih igrica, često usredsređenih na rat. Pored toga u igricama, današnjim crtaćima često deca gledaju i sreću se sa teškim temama nasilja, i tako normalizuju nasilje.

Iz svih gore navedenih razloga, više nego ranije kada su naše bake i deke postajali roditelji, roditeljima i onima koji brinu i odgajaju decu treba pružiti podršku kako bi našli vreme za igru sa svojom decom, kako bi imali vremena za razgovor sa svojom decom…jer samo zajedno možemo izgraditi bolje čovečanstvo.

Naša deca su budućnost. Oni su budući radnici, preduzetnici, vlasnici firmi, oni su budući naučnici, lekari, nastavnici… Deca imaju koristi od razigranog, bezbrižnog detinjstva, od svesnog i rasterećenog roditelja koji ne mora da brine o egzistenciji i radi više od jednog posla. I koji će na vreme uočiti detetova štetna iskustva iz detinjstva kao što su zlostavljanje i zanemarivanje.

Najteže je prepoznati emocije, jer nas emocionalnoj inteligenciji niko nije učio… Opsesija za rastom materijalnog ništa dobro neće doneti našoj deci, ako je tu sama po sebi kao materijalna vrednost. Porodica je danas na udaru, različito je svi razumemo, neki i dalje žele porodicu samo da bi imali potomke, bez ikakvih obaveza, zato je veliki postotak majki koje samostalno podižu decu.

Drugi ipak svesno ulaze u roditeljstvo, žele da se posvete roditeljstvu, da odgajaju dete, da mu pruže značajne životne lekcije, da ljubavlju prema partneru dete nauče o značaju partnerstva u životu, da dete nauče kako se poštuje i razume neko drugi, da detetu budu uporište i podrška, da mu izgrade jako samopouzdanje, da mu pokažu empatiju.

Bez obzira na mnoge izazove porodica ima zadatak da neguje, vaspita i zaštiti dete. Deca su izbor, a ako ste već izabrali da imate dete nemate pravo da mu pružite loša iskustva.