Moje prvo sećanje na umetnost nije događaj, već stanje, radost ispunjena bojom, njenim mirisom i ukusom, linijama koje dišu pre reči, prostor u kojem svet počinje da se oblikuje iznutra ka spolja – priseća se svojih prvih dodira sa svetom umetnosti multimedijalna umetnica Aleksandra Kokotović, predsednica Umetničkog saveta našeg najvažnijeg i najstarijeg strukovnog udruženja ULUS i članica Upravnog odbora slikarsko-grafičke sekcije ULUPUDUS-a. U rodnom Sarajevu, dok su druga deca ispitivala granice stvarnosti, ona je već tada bežala u papir, boje i vizije. Te vizije vodile su je širom sveta, da bi se danas „skrasila“ na tri adrese odnosno negde između Beograda, Londona i Floride, a nakon samostalnih izložbi koje je imala ove godine u Milanu, Londonu i Americi – u nekoliko gradova, njene radove trenutno možete pogledati u umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ kao deo kolektivne izložbe ULUS-a, „Rasanica“ (do 19. jula).
Kroz intervju za BURO. otkriva gde najbolje stvara, kada je shvatila da će umetnost biti njen put i zašto je ne doživljava kao poziv, već kao nužnost.
– Svet umetnosti za mene je otvorila moja majka Anica, ne samo rečima, već i postupkom, načinom na koji je crtala I mene posmatrala dok crtam, kao da sam već tada govorila istinom višom od jezika. Njeno verovanje u moju imaginaciju bilo je prvo ogledalo u kom sam mogla da sagledam sopstveni unutrašnji univerzum. Pored nje, moj stric, umetnik čije prisustvo nije bilo didaktičko, već mitsko, oblikovala su moje razumevanje da umetnost nije poziv, već nužnost. Obožavala sam ga, jer je kroz svoj rad pokazivao da umetnost nije bekstvo od stvarnosti, već način da joj se dublje priđe, da se ona preoblikuje iznutra.
Shvatila sam da će umetnost biti moj put ne u nekom velikom trenutku otkrovenja, već u tihoj spoznaji da nikada nisam ni mogla drugačije. Sve što sam postajala, išlo je kroz taj kanal izražavanja, jer umetnost, za mene, nije zanimanje, već metafizička potreba da svet prevedem u znakove, oblike i tragove. To je način kako se borim protiv zaborava i kako prizivam ono što je neizrecivo, ali stvarnije od svakodnevice.
BURO. Koja su te dela oblikovala kao umetnicu – koja su te najviše promenila, pomerila? Postoji li neko delo kojem se uvek vraćaš?
A. Kokotović: Biti umetnica znači istovremeno stvarati i neprestano upijati, biti ne samo autor, već i večiti svedok onoga što drugi ostavljaju za sobom u vremenu. Još od detinjstva, umetnost je za mene bila prostor susreta sa svetom, kroz svoje i vizije drugih. Sa roditeljima sam putovala i provodila sate u muzejima i galerijama širom sveta, često kao dete koje stoji predugo ispred jedne slike, ne zato što je zabavljena, već zato što oseća da se u tom platnu nešto u njoj pomera, preraspoređuje. S vremenom, ta navika da slušam šta dela govore bez reči, postala je oblik unutrašnje geografije. Apstraktna umetnost, posebno, imala je moć da prodre duboko u mene, jer u njoj nema objašnjenja, samo iskustvo, zagonetka, neodređenost koja od tebe traži da postaneš aktivni učesnik, saučesnik značenja. U apstrakciji sam naučila da ono što je neizgovorivo može postati vidljivo, ali nikad konačno shvatljivo i to je, za mene, srž umetnosti.
Teško je izdvojiti jedno delo, ali postoji nekoliko radova kojima se stalno vraćam – ne zbog nostalgije, već zbog osećaja da su oni živa bića sa kojima se vodi razgovor kroz decenije. Neka od njih su Rothkova kompozicija No.3. iz 1957. i Yellow Band iz 1956, koja u meni uvek izazivaju isto pitanje – šta osećam što još ne umem da izgovorim? Iako ih ne posedujem, nosim ih u sebi kao lične ikone tišine i dubine. I sama sam, već dugi niz godina, kolekcionarka, što je stvar duhovne ekologije. Biram radove koji me prate, koji su srodne tačke moje umetničke misli. Gledati tuđe delo svakodnevno, u svom prostoru, znači učiti svakoga dana da umetnost nikada nije gotova, ni kada je naslikana, ni kada je posmatraš. Ona je večito kruženje energije između stvaraoca, posmatrača i onoga što leži između njih.
Predsednica Umetničkog saveta našeg najvažnijeg i najstarijeg strukovnog udruženja ULUS, kao i član Upravnog odbora slikarsko-grafičke sekcije ULUPUDUS-a.
BURO. Stvaraš različitim tehnikama – da li je oduvek bilo tako ili si postepeno u svoj rad uvodila jedan po jedan element? I šta si naučila o sebi dok si gradila svoj identitet kroz različite medije i tehnike?
A. Kokotović: Za mene, umetnost nikada nije bila pitanje medija, već pitanje unutrašnjeg impulsa, potrebe da se nešto uhvati, izrazi, transformiše. Na početku su to bili slika I skulptura, najprirodnija i najbliža ruka duše. Ali kako sam rasla, i kao čovek i kao umetnica, shvatila sam da je svet složeniji od jedne linije, jednog jezika. Počela sam da osećam da svaka ideja nosi svoj sopstveni materijal, kao da sama traži u čemu želi da se rodi. Tako sam postepeno otvarala vrata različitim tehnikama i medijima, instalaciji, zvuku, pokretu, metalu, videu, nipošto iz potrebe da impresioniram, već iz nužnosti da se izrazim tačno, bez kompromisa. Taj proces nije bio linearan. Bio je to svojevrsni hod po rubu sopstvene forme, stalno preispitivanje: da li još govorim istinu? Da li je slika dovoljna, ili mi sada treba težina metala, krhkost stakla, vreme trajanja performansa?
U tom višeglasju medija, naučila sam nešto dragoceno o sebi, da sam zapravo stalno u prelazu. Moj identitet kao umetnice nije fiksna tačka, već dinamika, puls. Shvatila sam da se ne smem vezivati za tehniku kao za sigurnost, već da moram ostati verna ideji, osećanju, unutrašnjem pozivu koji diktira formu. Taj fluidni pristup mi je omogućio da se ne ograničim u definicijama, već da stvaram iz prostora slobode. I u toj slobodi, pronašla sam sebe najautentičnije – ne kao nekog ko pravi umetnost, već kao nekog ko živi kroz umetnost.
BURO. Šta najviše voliš – slikarstvo, skulpturu, grafiku, crtež, performans ili da radiš na umetničkim instalacijama?
A. Kokotović: Za mene, pitanje „šta najviše volim“ u umetnosti podrazumeva statičnost, a moj unutrašnji svet je sve, samo ne statičan. Umetnost, u mom slučaju, nije hijerarhija medija, već dijalog sa trenutkom. Postoje periodi kada me platno zove tiho i postojano, kada se vraćam slikarstvu kao nekoj vrsti unutrašnje meditacije, kada boja i pokret ruke postaju molitva. Ali postoje i faze kada osećam da forma mora da zauzme prostor, da se materija suprotstavi gravitaciji, da rane i snovi dobiju telesnost, tada nastaju skulpture i instalacije. Ponekad mi je neophodna brutalna neposrednost performansa, da iz tela izbacim ono što više ne može ostati u tišini. A nekad je crtež dovoljan, najtiši i najiskreniji među medijima, kao dnevnik duše u tragovima olovke.
Zapravo, ono što sam shvatila jeste da ne postoji jedan oblik koji sam „ja“.
Fluidna sam forma, promenljiva, razgranata, višeslojna. Mediji kroz koje se izražavam dolaze i odlaze kao godišnja doba: svaki nosi svoju klimu, svoje svetlo i svoju nužnost. Ono što ostaje isto jeste potreba da budem potpuno prisutna u onome što radim, da ne budem umetnica koja vlada tehnikom, već posuda kroz koju prolazi nešto dublje, snažnije, veće. Dakle, ja sam sve to, i nijedna od tih stvari u potpunosti. Više od tehnike, verna sam istini trenutka.
BURO. Kristin A. Buechelmaier, istoričarka umetnosti i mastera biznisa umetnosti i kolekcionarsta, koja radi za njujorški Sotheby’s, rekla je za tvoje radove: „Ekspresivne, slojevite, apstraktne slike Aleksandre Kokotović istražuju unutrašnji sukob koji doživljavamo kao ljudska bića, nastojeći da postanemo celi, preispitujući naše postojanje i svoja osnovna uverenja“.
Šta je ono prvo što uradiš kad započneš novi rad? U kojoj meri delaš intuitivno, po osećaju, a u kojoj meri promišljaš – razmišljaš o kompoziciji?
A. Kokotović: Prvi trenutak stvaranja za mene je tišina, ne spoljašnja, već unutrašnja. To je ritual bez forme: jedan pogled, jedno osećanje, jedno nedefinisano prisustvo koje me pozove. Ne počinjem rad pitanjem „šta želim da napravim“, već slušajući, kao da pokušavam da čujem šta to već postoji, ali kroz mene traži svoj oblik. Taj početni trenutak je potpuno intuitivan. On nije ni misaoni ni vizuelni, on je energetski, gotovo duhovni. Tek kasnije se pojavljuju konkretni elementi: površina, tekstura, kompozicija, proporcija. Međutim, iza tog trenutka stoje duboka, višegodišnja promišljanja. Svaki rad je rezultat dugotrajnog unutrašnjeg procesa, složenog preplitanja filozofskih pitanja, emocionalnih uvida i životnih opažanja koji sazrevaju u meni često godinama pre nego što se pretoče u konkretan izraz. Intuicija je ono što otvara vrata, ali ono što ulazi kroz njih je već oblikovano tihim, ali neumornim unutrašnjim radom.
Moja dela se rađaju između instinkta i svesti, poput pokreta disanja: nesvesnog, ali suštinski promišljenog. Kompozicija za mene nije samo vizuelna ravnoteža, već misaona arhitektura, dijalog svetla i tame, punine i praznine, prisustva i odsustva. Zato moja dela često izgledaju kao da su eksplozija osećanja, ali ta eksplozija je pažljivo vođena, sa dubokim korenima u višeslojnom unutrašnjem životu. Kao što je Kristin A. Buechelmaier precizno uočila, moji radovi istražuju unutrašnji sukob čoveka koji teži celovitosti. I taj sukob nije destruktivan, on je alhemičan, jer je vođen dugotrajnim unutrašnjim dijalogom koji se ne završava na platnu. Platno je samo trenutak u mnogo dužem procesu razumevanja.
BURO. U tom smislu, da li te više inspirišu priroda i elementi (ono što nas okružuje) ili ljudi i njihovi unutrašnji svetovi?
A. Kokotović: Za mene ne postoji stroga granica između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Svet koji nas okružuje i svet koji nosimo u sebi su stalno u međusobnom prožimanju. I jedno i drugo me duboko inspiriše, ali na različite načine. Priroda me fascinira svojom tihom, gotovo nadrealnom inteligencijom. Imam gotovo opsesivnu potrebu da posmatram drveće, njegove forme, teksture, načine na koje stoji, diše, stari, traje. Drveće, u svom dostojanstvu i miru, uvek nosi neku vrstu mudrosti. Primećujem sitne, fantastične detalje, pukotinu na kori, treptaj svetlosti kroz list, krivinu korena koji pamti zemlju kroz vekove.Ali paralelno s tim, moj unutrašnji svet je snažan i složen, prožet dubokim emocijama, preživljenim iskustvima, susretima, gubicima i radošću, stalnim pitanjima. Moj život je bio intenzivan, ne linearan, već bogat, vrtložan, u nekoliko navrata na ivici. I u tom intenzitetu, ljudi, njihovi pogledi, tišine, rečenice koje ne završe, istine koje pokušavaju da prećute, postaju neiscrpna inspiracija. Susreti su za mene svetovi u sebi. Tuđe životne priče ulaze tiho, ali ostaju dugo kao zrna koja proklijaju tek kad ih se najmanje setim.
Zato i stvaram iz te dualnosti: iz neizrecive lepote prirode koja nas nadilazi, i iz unutrašnjih pejzaža ljudi, složenih, ponekad tamnih, uvek ranjivih, ali istovremeno beskrajno snažnih. I možda je upravo umetnost ta tačka gde se te dve stvarnosti susreću i pretvaraju u nešto treće, u sliku, skulpturu, trag.
BURO. Postoji li motiv ili simbol koji se iznova i iznova pojavljuje u tvojim delima, čak i nesvesno? I zašto?
A. Kokotović: Postoje motivi koji me pronalaze, čak i kad ih ne tražim. Drvo je jedan od njih – arhetipski, večiti simbol koji se u mom radu ne pojavljuje slučajno, već gotovo ritualno. U skulpturama, instalacijama, slikama, u konturama i senkama, drvo je prisutno kao tihi svedok postojanja. Ono je most između svetova: korenima vezano za prošlost, granama okrenuto budućnosti, a telom ukorenjeno u sadašnjem trenutku. Za mene, drvo nije samo biološka forma, već filozofski koncept o trajnosti, ranjivosti, upornosti, povezanosti. Šuma je kolektivno pamćenje, dok je svako stablo pojedinačna sudbina. U mom unutrašnjem svetu, drvo nosi i mitološku težinu. U njemu su kodirani drevni narativi o početku, o žrtvi, o obnavljanju. Ono stoji tamo gde se drugi ruše. Možda je upravo zato toliko prisutno u mom stvaralaštvu, kao podsvesni pokušaj da pronađem oslonac u vremenu koje je često nestabilno, u svetu u kojem su mnoge moje tačke orijentacije bile nasilno iščupane.
Pored drveća, ponavljaju se i simboli migracije, raseljavanja, napuštanja, ali i obnove. Arhitektura, posebno gradovi razoreni ratom, fascinira me ne samo svojom lepotom, već i ranjivošću. Ponekad posmatram ostatke građevina kao da gledam portrete ljudi, lica koja su nekada blistala, sada prepuna ožiljaka. Volim arhitekturu ne samo kao inspiraciju forme, već kao memoriju materije. Zidovi pamte, prozori gledaju i kad nema nikoga, a ruševine govore najdubljim jezikom. Zato se u mojim radovima često susreću dva sveta: organski i građeni, priroda i civilizacija, drvo i kamen, duša i konstrukcija. I između njih lebdi pitanje: kako izgraditi nešto što će izdržati, ne vremenske uslove, već unutrašnje oluje?
BURO. Šta ti je draže – da publika “razume” tvoje radove ili da ih oseti?
A. Kokotović: Umetnost nije informacija koju treba dekodirati, već iskustvo koje se mora preživeti. Zato mi je neuporedivo važnije da publika oseti moje radove, nego da ih racionalno “razume”. Razumevanje podrazumeva distancu, analizu, pokušaj da se sve stavi u poznate kategorije, ali istinska umetnost, barem ona koju ja stvaram i kroz koju živim, ne traži tumača, već svedoka. Moja dela nisu stvorena da objašnjavaju, već da deluju,da pokrenu nešto unutra, često pre svesti, pre jezika. Ako neko oseti nemir, setu, uznemirenost, nadu, prepoznavanje, bez da ume da objasni zašto, tada znam da je umetnost uspela, jer cilj nije da se delo „razreši“, već da ostane otvoreno, kao prostor u kome svako može da pronađe deo sebe.
U tom smislu, ne delim umetnost na “čitljivu” i “nečitljivu”, već na živu i mrtvu.
Živa umetnost uvek probudi nešto u onome ko stane ispred nje, i ta reakcija je, za mene, istinitija od bilo koje interpretacije. Ona ne traži od gledalaca da dođu pripremljeni, već samo da dođu prisutni. Zato radije govorim o osećanju istine, nego o njenom razumevanju. Umetnost je jedino mesto gde se to dvoje ne mora razdvajati.
BURO. Živiš na relaciji Beograd – London – Florida i izlažeš širom sveta. U kojoj meri se publika na kontinentima razlikuje – da li identično svuda reaguje na tvoje radove ili postoje razlike?
A. Kokotović: Umetnost, u svojoj suštini, komunicira univerzalnim jezikom, jezikom koji dotiče emociju, nesvesno, egzistencijalna pitanja. U tom smislu, bez obzira da li izlažem u Londonu, Beogradu, Njujorku ili Dubaiju, uvek naiđem na ljude koji moje radove osete pre nego što ih „razumeju“. Taj prvi impuls, susret pogleda i dela,često prevazilazi kulturološke barijere. Ali razlike postoje, i one su suptilne, a ponekad i vrlo značajne. Publika u Londonu, recimo, često pristupa umetnosti intelektualno, analitički, kao da traži širi kontekst, konceptualni okvir, filozofsku podlogu rada. U Americi, naročito na Floridi, publika je otvorenija za neposrednu, senzualnu reakciju. Tamo se često priđe radu bez zadrške, sa emocionalnom radošću i autentičnim uzbuđenjem, čak i ako su teme teške.
Beogradska publika, pak, nosi nešto što me posebno dotiče, duboku emocionalnu slojevitost. Ona često pristupa umetnosti sa dozom egzistencijalnog bola, ranjivosti, ali i izuzetne intuicije.
Ljudi ovde imaju sposobnost da čitaju slojeve rada iznutra, i da ih odnose sa sobom, ne kao vizuelno iskustvo, već kao intimni trag. Zanimljivo je i kako pojedini motivi drugačije rezoniraju u različitim kulturama. Na primer, moji radovi koji uključuju elemente uništene arhitekture izazivaju snažnu identifikaciju u prostorima sa kolektivnim sećanjem na ratove, dok se u nekim drugim sredinama doživljavaju više simbolično ili metaforički. Ipak, ono što me najviše raduje jeste da se u svim tim susretima, uprkos razlikama, potvrđuje jedna istina: umetnost ima sposobnost da dopre do onog dela nas koji još nije potpuno oblikovan kulturom, jezikom, obrazovanjem, do onog unutrašnjeg središta koje svi delimo, kao ljudi.
BURO. Imaš li osećaj da ti neka sredina više odgovara za stvaranje, a neka druga za izlaganje?
A. Kokotović: Apsolutno. Postoje prostori koji hrane proces stvaranja, i oni koji najbolje nose i otvaraju završeno delo pred drugima. Meni su ta dva sveta, stvaranje i izlaganje, gotovo u dijalogu, ali retko se u potpunosti preklapaju. Za stvaranje mi je potrebna tišina, ne nužno spoljašnja, već unutrašnja. Potrebna mi je sredina u kojoj vreme nije strukturisano pritiscima spoljnog sveta, već mi dopušta da se u njega uronim bez otpora. Beograd, sa svim svojim slojevima, sećanjima, fragmentima lične i kolektivne prošlosti, za mene ima tu dubinu i zasićenost tišinom. On poseduje neku vrstu metafizičke gustine, tu stvaram iznutra, iz tamnijih slojeva svesti. Tu se suočavam sa sobom, često i bolno, ali iskreno.
London, s druge strane, sa svojom neprekidnom intelektualnom provokacijom, kulturnim pulsiranjem i dijalogom sa savremenim umetničkim jezikom, stimuliše me na konceptualnom nivou. Tamo se pitanja postavljaju drugačije, drugačijim rečnikom. I zato mi je često savršeno mesto za izlaganje, jer moji radovi u tom kontekstu dobijaju dodatne slojeve značenja i ulaze u dinamičnu komunikaciju sa publikom. Florida, sa svojom svetlošću, otvorenošću i neposrednošću, podseća me na vitalnost, na kontakt sa prirodom, na telesnost stvaranja. Tamo pronalazim lakoću, dah, intuitivni impuls. Možda ne traži od mene analizu, ali mi daje prostor da dišem, i da ponovo oslušnem tišinu kroz sunce.
Dakle, ne postoji jedno mesto koje zadovoljava sve, i ne bi trebalo da postoji. Ja sam umetnica u pokretu, a svaki prostor mi daje nešto drugo: jedan me sabira, drugi me pokreće, treći me ogoljava. I tek u toj tranziciji između njih, u tom stalnom prelasku granica, osećam da sam istinski živa.
BURO. I gde ti je najlakše – ili najlepše – da stvaraš? Na kom mestu?
A. Kokotović: Najtačniji odgovor je možda i najjednostavniji: gde god jesam, ako sam istinski prisutna. Satkana sam tako da ne mogu pripadati samo jednom mestu, potrebna mi je promena, tok, prelazak iz jednog prostora u drugi. Ali kada stignem negde, bez obzira da li je to Sarajevo, London, Pariz, Kairo ili neko potpuno novo mesto, ja se u njega ne smestim samo fizički, već se adaptiram celim svojim bićem, gotovo do granice sjedinjenja. U svakom prostoru pronađem jedan deo sebe koji kao da je čekao baš tu klimu, to svetlo, taj ritam tišine i buke. U tom procesu se ne ponašam kao gost, već kao neko ko upija, osluškuje, prisustvuje. To prisustvo mi omogućava da stvaram. Kada volim prostor, a ja uvek naučim da ga volim, tada mogu da stvaram iznutra, bez otpora.
Ne mogu da stvaram ako sam zaglavljena fizički ili emotivno. Pokret me oslobađa, a svako mesto donosi novu mogućnost izraza.
Zato ne tragam za „idealnim mestom“, tragam za stanjem u kojem se unutrašnji pejzaž i spoljašnji prostor spoje. I kada se to dogodi, bez obzira na geografiju, stvaranje postaje nužno, lako i neizbežno. U tom smislu, nisam umetnica jednog ateljea, već umetnica jednog stalno promenljivog horizonta.
BURO. Koje su prednosti, a koji izazovi života i rada “na dve, tri strane sveta”?
A. Kokotović: Život i rad između različitih geografskih, kulturnih i mentalnih prostora donosi ogromno bogatstvo, ali i kompleksnost. Prednosti su višeslojne: neprestano se nalazim u dijalogu sa različitim svetovima, jezicima, senzibilitetima, i to mi omogućava da širim svoj pogled, da u sebi istovremeno nosim različite narative, da se ne zatvorim u jedan sistem mišljenja ili estetski okvir. Takva stalna izloženost različitim tokovima sveta čini umetnički jezik složenijim, otvorenijim, dubljim. Taj život u više stvarnosti omogućava mi i dragoceno iskustvo fleksibilnosti, ne samo fizičke, već i unutrašnje. Umetnost koju stvaram postaje bogatija jer je prožeta tim kontrastima, tim prelascima između kontinenata, između gradova, između ritmova. Svaki prostor u meni otvara drugačiji registar osećanja i misaonosti.
Ali s druge strane, izazovi su stvarni i često tihi, nevidljivi. Fragmentacija identiteta, stalno prilagođavanje, prekidi ritma, nemogućnost da se potpuno ukoreniš, sve to zahteva unutrašnju stabilnost i emocionalnu izdržljivost. Ponekad si fizički prisutan na jednom mestu, ali emotivno i misaono rasut. Postoji i neprekidna potreba za reorganizacijom prostora, vremena, logistike, odnosa. Ne znaš više gde si stvarno “kod kuće”, i upravo ta misaona dislokacija ume da bude i stvaralačka snaga i tiha rana. Ali u mom slučaju, takav način života nije izbor iz luksuza, već organski deo mog bića. Ne bih mogla da stvaram statično. Potrebna mi je promena pejzaža, kako spolja tako i iznutra. Iako ponekad iscrpljuje, taj život “na više strana sveta” omogućava mi da neprestano budem u pokretu, i umetnički i ljudski.
BURO. Kako biraš radove za izložbu? Pratiš li narativ, cikluse, teme?
A. Kokotović: Izbor radova za izložbu za mene nikada nije slučajan ni prepušten estetici trenutka, to je proces koji je istovremeno promišljen, intuitivan i duboko odgovoran. Uvek postoji narativ, bilo da je jasno artikulisan ili suptilno prisutan. Ne verujem u izložbe koje su samo zbir pojedinačnih radova, izložba, za mene, mora biti celina, jedan prostorni i misaoni organizam koji nosi ritam, unutrašnju logiku, unutrašnje vreme. Najčešće radim u ciklusima, ne iz metodoloških razloga, već zato što ideje koje me opsedaju dolaze kao talasi i traže da budu obrađene kroz različite radove, iz više uglova, kroz više medija. Ponekad taj ciklus traje mesecima, ponekad godinama. I kada biram radove za izložbu, ja zapravo biram poglavlja unutar tog ciklusa, one radove koji najbolje nose emocionalnu i misaonu težinu teme, koji mogu da komuniciraju i međusobno i s prostorom u kome će biti prikazani.
Ali ostavljam prostor i za intuiciju. Ponekad jedan rad koji nije prvobitno bio deo zamišljenog ciklusa postane ključan, jer unosi tenziju, pitanje, disonancu. Verujem u tu vrstu umetničkog osećaja, da znaš kada nešto mora biti uključeno, ne zato što se “uklapa”, već zato što nosi istinu. Dakle, da, pratim narative, cikluse i teme, ali im ne robujem. Više nego da ispričam priču, želim da otvorim prostor za razmišljanje, za osećaj, za susret. A izložba je upravo to: mesto susreta između dela, prostora i onoga ko stoji ispred. Rokovi umeju da budu i pokretač i teret. Kada postoji jasan datum izložbe, u meni se aktivira fokus, intenzitet, gotovo meditativna posvećenost, stvaranje tada postaje poput unutrašnjeg marša, preciznog i neumoljivog. Ali najdublji, najslojevitiji radovi često nastaju u tišini bez roka, kada postoji vreme za zrenje, za grešku, za povratak. Idealno je imatioboje, strukturu roka i prostore slobode između.
BURO. Može li se umetnost podeliti na mušku i žensku? Kakvo je tvoje iskustvo kao umetnice – da li si ikada osetila razliku u načinu na koji publika, kustosi ili galerije percipiraju žene u umetnosti? Postoji li još uvek potreba da se žene ‘dokazuju’ više, ili su ta vremena iza nas?
A. Kokotović: Volela bih da mogu da kažem da su ta vremena iza nas – ali nažalost, nisu u potpunosti. Napredak je očigledan, žene danas zauzimaju vidljivo mesto u umetničkom svetu, ali nejednakost je i dalje prisutna, često u suptilnim, neizgovorenim oblicima. I dalje se od umetnica očekuje da balansiraju između estetike, intelekta i “ženske senzibilnosti”, dok se muške pozicije često unapred podrazumevaju kao univerzalne.
Umetnost sama po sebi ne bi trebalo da ima pol, jer dolazi iz složenosti bića, ne iz kategorije.
Ali kontekst u kome umetnost živi; institucije, tržište, istorija, jeste duboko obojen rodnim obrascima. U mnogim situacijama osetila sam da žena mora da bude i snažna i nežna, i radikalna i graciozna, i savršeno artikulisana i vizuelno upečatljiva, jer se ne ocenjuje samo rad, već i čitav paket. Umetnik je pozicija, umetnica je identitet koji se još uvek propituje. Ali ja verujem da u umetnosti ne pobeđuje pol – već istinitost. Ako delo govori istinom, ono pronalazi put. I ako išta dugujemo sebi kao umetnicama danas, to je da stvaramo slobodno, duboko i nepokolebljivo, ne da bismo se dokazale, već da bismo bile tačne prema sebi.
BURO. Šta smatraš uspehom kad je umetnost u pitanju i možeš li da daš neki savet umetnicima koji tek započinju svoju karijeru?
A. Kokotović: Uspeh u umetnosti, za mene, nije ni broj izložbi, projekata, ni tržišna vrednost, niti vidljivost, već unutrašnja tačnost. Uspeh je kada delo koje si stvorio govori tvoju istinu i nastavlja da govori i kad više nisi prisutan. Moj savet mladim umetnicima: ostanite dosledni onome što je stvarno u vama, čak i kada je tiho, nelagodno ili teško objašnjivo. Odbacite potrebu da se svidite. Ne stvarajte iz mode, već iz nužnosti. I budite strpljivi – duboke stvari ne nastaju brzo.
Fotografije: Privatni album