Naša cenjena vizualna umetnica Aleksandra Kokotović, nedavno je imala samostalnu izložbu u Galeriji 725 u Jacksonville-u na Floridi, pod nazivom „The Land of the North.”
O Aleksandrinoj izložbi pisala je i Kristin A. Buechelmaier, istoričarka umetnosti i mastera biznisa umetnosti i kolekcionarsta, koja radi za njujorški Sotheby’s. Ona navodi: „Ekspresivne, slojevite, apstraktne slike Aleksandre Kokotović istražuju unutrašnji sukob koji doživljavamo kao ljudska bića, nastojeći da postanemo celi, preispitujući naše postojanje i svoja osnovna uverenja. Inspirisana ljudskim postojanjem, „Plava pilula“ je paradoks između znanja i neznanja. „Plava pilula“ se u društvu smatra inhibitorom matrice, ali subjekti Kokotovićkinih slika su nesputani i vansadržajni. Posmatrač je tako pozvan da sam stvori sopstvenu istinu. ”
Sa ovom zapaženom izložbom, Aleksandra se dodatno pozicionirala na američkoj sceni. Diplomirala je na Accademia del Lusso u Rimu. Stvaralačku praksu realizuje u različitim medijima – slikarstvo, skulptura, grafika, crtež, performans, umetnička instalacija. Priredila je preko 40 samostalnih izložbi i izlagala na 80 grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija, Albanija, Litvanija, Poljska, Liban, Ujedinjeni Arapski Emirati, Egipat, Jordan, Engleska, Sjedinjene Američke Države, Maldivi).
Sa Aleksandrom smo pričali o izložbi, meta svesti, umetnicima kao revolucionarima, američkoj i srpskoj art sceni, ali i budućim planovima.
Kako si došla na ideju koncepta izložbe?
Privlačnost duhovnog buđenja i prosvetljenja bila je sveprisutna u svakoj civilizaciji kroz vekove. Sa obnovljenim ideologijama prošlosti, pak, čovečanstvo nastavlja da se bori i da se hvata u koštac sa stvarnošću. Ljudsko postojanje se stalno dovodi u pitanje, dok se suočavamo sa naizgled neobjašnjivim tragedijama i teškoćama, pokušavamo da se izborimo ili sa znanjem ili sa neznanjem. Bitka između to dvoje nikada ne prestaje, stvarajući unutrašnju neravnotežu u pojedincu i rezultirajući podelom unutar društva.
Naše društvo nas deli površno, jer smo kategorisani na osnovu statusa, etničke pripadnosti, religije, politike, itd. Svi smo jedno, ali još nismo shvatili ovu istinu i tako kroz strah pokušavamo da pojednostavimo ono što ne razumemo. Pitamo se da li su stvarnost, istina i znanje vredni tog traganja. Realnost, istina i znanje su moć, i mi se borimo da preuzmemo tu odgovornost i teret, stoga izbegavamo istinu i tražimo spoljne inhibitore da nas drže u stalnom stanju blaženog neznanja.
Koncept „plave pilule“ i „crvene pilule“ je utkan u kulturu društva kroz filozofiju i opipljivo kroz farmaceutske proizvode. „Plava pilula“ inhibira stvarnost, dok „crvena pilula“ budi istinu; sa „crvenom pilulom“, biramo spremnost da saznamo istinu koja bi mogla da nas uznemiri ili nam promeni život, dok sa „plavom pilulom“ biramo da ostanemo u zadovoljnom neznanju.
Koji ti je bio najizazovniji aspekt tokom procesa pripremanja izložbe?
Izložba sa galerijom je bila dogovorena pre godinu i po dana, nakon moje samostalne izložbe u SAD-u, u avgustu 2021. godine, koju su vlasnici Galerije 725 posetili. Veoma su im se dopali radovi, koje sam kreirala u mom ateljeu na Floridi, zbog čega sam bila u mogućnosti da koristim mnogo različitih materijala. Sa njima sam stvarala reljefe, prekrivajući ih velikim slojevima ulja – sve to je rezultiralo poprilično teškim slikama. S obzirom da nisam mogla da provedem celu godinu dana u Americi, trebalo je osmisliti koncept koji će me iznimno nadahnuti, rađen isključivo uljem na lanu i platnu. Drugi deo izložbe, reljefne radove, naslikala sam tokom boravaka na Floridi. Jedini uslov koji je galerija postavila je veliki broj radova.
Radila sam svakodnevno, po ceo dan. Pojedine radove sam znala prepraviti u celini nakon samog zavšetka. Uživala sam tokom procesa stvaranja, čemu sam se predala, zaboravila sam da odmaram. To je na kraju rezultiralo padom imuniteta i obolevanjem od kovida. Pre nego što su radovi otputovali u Ameriku, vlasnik galerije Štab, Marko Brun i ja smo odlučili da ih pokazemo beogradskoj publici, u prekrasnom prostoru u Galeriji Beograd, nakon čega je usledio poziv vodeće galerije moderne umetnosti u Americi, u Montani – galeriji Echo Arts, koja mi je ponudila jedini slobodan termin koji imaju u naredne dve godine.
Kompletna logistika, mnogo rada, promišljanja, susreti, putovanja; sve je to bio divan i intenzivan izazov ispunjen novim inspiracijama, elanom. Uživam da komuniciram sa svojim radovima u različitim sredinama, jer upravo različitosti i raznolikost, pored zaštite životne sredine i očuvanja energije, kao i alternativne istorije i spiritualnog sazrevanja, ključni su elementi mog umetničkog pravca i izražavanja.
Da li odvajaš svoj identitet umetnice od ličnog identiteta?
Umetnost živi u meni i prožima se kroz sve sfere mog delovanja. Čime god sam se bavila kroz život, od ranog detinjstva, delovalo je iz umetničke, ali i percepcije duhovnosti. Moje odevanje u tinejdžerskom periodu, odabir frizure, svakodnevno crtanje mladeža ispod oka, različite boje cipela i čarapa, neobični šeširi, ljubav prema pozorištu, operi, plesu, odavali su mladu nekonvencionalnu osobu neiscrpnih ideja, želja, života i drugačijih pogleda na svet.
Život na različitim destinacijama, neprestana putovanja na mesečnom nivou i s godinama drugi životni prioriteti i želja za sve većom privatnošću, ublažili su ekscentričnost. Možda se nigde ne uklapam, a možda se svuda uklapam po malo. No rules is my rule. Umetnik je neobična sorta, može biti u samovanju dugo, a opet, ljudi su mu neizmerno potrebni.
Koje je poslednje umetničko delo koje te je potaklo na razmišljanje?
Umetnik Baadal Nanjundasvami iz Bangalorea, koristio je svoju umetnost za nešto vrlo važno kao što je građanski aktivizam. Otvoreni šaht u gradu pretvorio je u usta Jamradža, što je označavalo smrt šahta. To je dovelo do toga da su vlasti sanirale šaht za jedan dan.
Pored toga, umetnik Nanjundasvami je postavio krokodila u prirodnoj veličini tačno usred vodene rupe na prometnom putu Sulthanpalia u Severnom Bangaloreu. Naime, uslovi na putevima u Bangaloreu su oduvek bili u veoma lošem stanju i razlog su zabrinutosti njegovih građana, što zapravo nije odvratilo gradske vlasti da ne obraćaju pažnju na sve veći problem rupa u gradu. Gradske vlasti su očigledno ignorisale udarnu rupu više od mesec dana, nakon što je pukla vodovodna cev, koja je začepila glavni put. Stalni saobraćaj na tom frekventnom putu dodatno je nagrizao put i prouzrokovao povećanje obima udarne rupe. Baadal je imao još zapaženih aktivističkih dela, koje su manje-više urodile plodom. To me je podstaklo na razmišljanje, tačnije, potvrdilo mi činjenicu da mi umetnici možemo da učinimo, ako ništa, male stvari za našu zajednicu, naš grad, za našu planetu.
Da li su umetnici poslednji revolucionari? Revolucionari uma?
Umetničko delo je uvek avantura pred novim nepoznatim stvarima. Neznanje je osnov avanture. Umetnost uvek preispituje granice. Veličina umetnosti jeste njena sloboda, ne cenzura. Umetnost nosi elemente pročišćenja i oslobađanja. To je intelektualna tvorevina.
Kako percipiraš savremenu američku umetničku scenu?
Američka umetnička scena je zasigurno raznovrsnija nego ikada. Istinski pluralistički u teoriji i praksi, čini se da nema konsenzusa, niti potrebe, u pogledu reprezentativnog stila. Načini izražavanja su beskrajni; od mešavine kiča i popa, eksplozije novog urbanog umetničkog pokreta, novi fokus na grafite i uličnu umetnost, posthumanističke instalacije, oživljavanje klasičnog realizma i sve više na ceni apstraktnog ekspresionizma. Takođe, feminizam je izrazito zastupljen.
Povratak na detalje i tehnička veština koegzistiraju sa sirovim, provokativnim i grotesknim. Estetski ideali su pokupljeni iz video igrica, epskih fantastičnih filmova i naučne fantastike, kao i vrednosti, humor i teme proistekle iz internet kulture. Sjedinjene Američke Države su takođe dom mnogih važnih sajmova umetnosti, koji pružaju platforme za nove talente i neguju umetnost 21. veka za koju neki kritičari smatraju da je bez određenog umetničkog pravca. Američka savremena scena je uzavreli lonac raznolikosti imigrantskih kultura, inspirisan uticajima evropske, karipske, afričke i azijske tradicije. Umetnost je u Americi izuzetno važan element povezivanja sa drugima, prožimanja, razumevanja različitosti i pacifikacije.
Šta nedostaje domaćoj i regionalnoj umetničkoj sceni, a šta su prednosti iste?
Smatram da imamo izuzetno kvalitetne, vrsne i vešte kreativce u svim poljima umetnosti. No, ne mogu da ne primetim da je izrazito prisutan tmuran oblak koji se grčevito vezao za sadržaj dela naših umetnika, od pesama, poezije do likovne umetnosti. Jasan mi je i razlog, no ipak verujem da je i u obrađivanju najvećih problema, prisustvo vedrine i radosti od krucijalnog značaja, kao i sam hleb naš nasušni. Šta je svrha života, ako nemamo čemu da se radujemo i ako ne vidimo svetlo na kraju tunela?! Prednost našeg podneblja i jeste bezbroj događaja i tema koje nas ne puštaju da odahnemo kao nacija, ceo region, vekovima. U teškim vremenima se stvaraju fantastična dela. Ali, opet, humanost, dostojanstvo i kultura treba da “slušaju” dušom. Treba da budemo izvor čiste radosti! Neka se kritičari i mrzitelji žale na svet. Naš deo sveta je dovoljno patio. Valjalo bi podići kolektivnu svest na visočiji stupanj, a umetnost je savršeno oruđe za buđenje i kreiranje energije, bilo dobre ili loše.
Koji su ti budući planovi?
Rad na neprekidnom procesu otkrivanja i stvaranja. Cilj mi je da uspostavim osećaj spokoja usred haosa. U narednom periodu me čekaju tri izložbe u tri različite zemlje, na kojima sam radila proteklih godinu dana i još uvek radim, kao i dva velika projekta. Takođe, učestvovaću na Art Basel u Majamiju, za što ću trebati da “zasučem rukave” i posvetim se još intenzivnije radu u ateljeu. Sve je apstraktno. Svet je iluzija i sve u čemu se nalazimo. Stoga mi je plan da od svakog dana napravim svečanost.
