Alisa Radaković & Pavle Čemerikić: Buntovništvo i stidljivost idu u paketu

Treći igrani film Koste Đorđevića, Sunce mamino, od sutra je na redovnom bioskopskom repertoaru. Priču o odrastanju sedamnaestogodišnjeg Relje (Pavle Čemerikić), koji organizuje sahranu svoje bake, kako bi smuvao Anu (Alisa Radaković), devojku u koju je zaljubljen, da bi se na kraju puta zbližio sa svojom majkom (Branka Katić) već je videla publika u Talinu, gde je na Black Nights Film Festivalu ovo coming of age ostvarenje imalo svetsku premijeru.

O tome kako je izgledalo raditi sa Brankom i vratiti se u tinejdžerske dane, o glumi, odrastanju, generacijskim filmovima, razgovaramo sa Alisom Radaković i Pavlom Čemerikićem, koji su pred premijeru filma u Beogradu (13. februar, mts Dvorana, 20 časova) dali zajednički intervju za Buro.

Šta vas je odmah privuklo filmu Sunce mamino?  

Alisa: Sama priča, odnosi u porodici i kako oni utiču na formiranje ličnosti i usvajanje paterna za budućnost. Privukla me je i glumačka ekipa, svi smo privatno drugovi, a posebna čast je bila to što u filmu igra Branka Katić. 

Pavle: Pre svega priča, to da klinac organizuje bakinu sahranu ne bi li smuvao ribu koja mu se sviđa, a onda i sama glumačka podela.  

Kako je bilo raditi sa Brankom? Koje njene uloge volite?

Alisa: Branka je veliki profesionalac, a ujedno i neposredna i uliva poverenje. Sa njom se sve čini lako. Branku najviše volim u seriji „Otvorena vrata“, kao i u filmovima „Crna mačka, beli mačor“, „Mi nismo anđeli“, „Nije lako sa muškarcima“ i mnogim drugim… 

Pavle: Sa Brankom je bilo jako lepo raditi. Kad smo se upoznali imao sam utisak kao da se odavno znamo. Neverovatno ohrabrujuć i darežljiv glumački partner i izvanredan drug. Jedna je Branka. 

Kako je bilo igrati dečka/devojku od 16 – 17 godina?

Alisa: Lepo je bilo vratiti se u taj period života i shvatiti da su me sve tadačnje odluke dovele do sadašnjeg trenutka, sa kojim sam zadovoljna. 

Kakvi ste bili u svom tinejdž periodu? Šta vas je zanimalo, šta ste slušali, gledali, da li ste bili buntovni, stidljivi, znali jasno šta želite?

Alisa: Znala sam da je sve što me zanima gluma, i zbog toga sam jedva čekala da završim srednju školu i upišem Akademiju. Svaki dan sam na putu do škole slušala pesmu „Waves“ od Mr. Probz. Bila sam i buntovna i stidljiva

Pavle: Kao tinejdžer sam bio hirovit, ali i stidljiv – u zavisnosti od okruženja. Izgleda da buntovništvo i stidljivost čine dobar par. Osim toga, bio sam brzoplet i glup, a mislio sam da sve znam i da mi je sve jasno (nije ni danas situacija mnogo drugačija). Gledao sam mnogo više filmova nego danas i dosta aktivnije slušao muziku – baš sam pre neki dan pravio plejlistu svog lika iz filma i shvatio da su pesme koje sam odabrao uglavnom pesme koje sam slušao kao tinejdžer. Da sam znao šta želim, nisam. Ali sam uglavnom jasno znao šta ne želim, pa sam se onda time vodio.

Da li vam se inače dopadaju coming of age filmovi i literatura o odrastanju?

Alisa: Generalno ne.

Pavle: Generalno volim taj žanr, dosta je univerzalan jer smo svi na ovaj ili onaj način prošli kroz muke odrastanja. To je nešto što nam je svima blisko. Od literature bih izdvojio roman Rani Jadi od Danila Kisa, a od filmova, na primer, Četiristo udarca od Fransoa Trifoa. 

Kako se pripremate za svoje uloge – čitate li, gledate što više filmova o temi? Da li se osamljujete dok čitate scenario ili radite to naglas, pred nekim?

Alisa: Čitam sve što mogu da pronađem o temi, o ulozi koju treba da pripremim. Ukoliko postoje već snimljeni filmovi na zadate teme, onda i njih gledam, gledam dokumentarce, u zavisnosti od teme koju pripremam. Scenario uvek čitam sama.

Pavle: Imam utisak da  još uvek nisam naučio da se spremam za ulogu, valjda će to doći s vremenom, a možda i neće. Iščitavam scenario što više puta, gledam neke referentne filmove i čitam, muzika takođe dobro dođe. Na kraju krajeva, sve zavisi od uloge. 

Koje su to teme koje zanimaju vas i vašu generaciju, a o kojima se malo ili uopšte ne govori?

Alisa: Mislim da mlade zanimaju prava kulturna dešavanja, kojih na žalost nema u medijskim objavama na zavidnom nivou. Mislim da se ne priča dovoljno o mentalnom zdravlju i mentalnoj higijeni, a trebalo bi, naročito posle teških i vanrednih situacija koje smo svi nedavno doživeli. 

Pavle: Ne mogu da govorim u ime cele generacije, ali ako me lično pitate, onda su to, svakako, neke društveno-političke teme. Mislim da se danas mnogo stvari uopšte ne dovodi u pitanje, prosto se podrazumevaju, o njima se ne razgovara ni za stolom, a kamoli da se o njima prave filmovi, recimo.

Ako uporedite svoja iskustva sa iskustvima kolega iz inostransta kao što su Jacob Elordi, Zendaya, Florence Pugh, Timothée Chalamet, recimo, čini li vam se da oni rade zanimljivije projekte, na raznovrsnije teme, da više rade, da se bave generacijskim temama više nego kod nas? Kakav utisak imate?

Alisa: Mislim da je to neuporedivo, sa mnogo stanovišta. Iza njih stoji čitava ekipa ljudi koja radi na građenju njihove karijere. Drugo, u pitanju su produkcije u kojima ima mnogo novca. Ne treba zaboraviti ni najvažniji faktor, a to je da su njihovi filmovi i serije gledani u celom svetu, jer su na engleskom jeziku (veoma bitna činjenica). Samim tim, otvaraju im se mogućnosti da snimaju projekte o raznim temama, jer će se za svaku temu naći neka publika. Kod nas je tržište mnogo, mnogo manje, a o budžetima da i ne pričamo. Kod nas postoji mnogo talentovanih ljudi, ali na kraju svi gledamo da radimo kako bismo mogli i da živimo od svog rada. Ipak, naiđu i neke teme koje nisu mejnstrim, a koje pronađu svoj put do publike. To su uglavnom autorski filmovi (koji nemaju velike budžete) i ja recimo, volim da budem deo i takvih projekata. Mada, kod nas i velike produkcije snimaju projekte sa zanimljivim i znajčajnim temama. U poslednje vreme vidimo da je jedan broj filmova i serija iz našeg regiona počeo da se prikazuje na svetski poznatim platformama i to smatram velikim uspehom. Volim i to što su počeli polako da se pojavljuju agenti za glumce i na našem tržištu, meni lično to mnogo znači i pomaže. Imam sreću što mi u poslu pomaže agentica i menadžerka Tijana Popović iz agencije Fidelis Actors, koju smatram izuzetno talentovanom i posvećenom svom poslu i koju sam upoznala na preporuku producenta filma „Sunce mamino“,  Miloša Ivanovića i to baš tokom snimanja filma. 

Zašto ste odabrali glumu? Šta vam je sve gluma ona dala u životu i postoji li nešto čega ste se odrekli zarad nje?   

Alisa: Gluma je poziv. Ne smatram to izborom. Za mene je to način izražavanja i doživljavanja sveta oko sebe. Gluma mi je dala slobodu, na neki način zaštićenost, dala mi je osećaj specifičnog zajedništva. Ne mislim da se odričem ičega zbog glume, jer u svakom poslu postoji odricanje od nečega. 

Pavle: Gluma mi je najpre donela neka jako lepa poznanstva i prijateljstva koja i danas negujem i obogatila me raznim iskustvima. Što se tiče odricanja, ovako napamet, možda sam propustio nekoliko važnih događaja u životu, ali trudim se da te greške više ne pravim. 

Imate li utisak da kao mladi glumci danas, za razliku od svojih starijih kolega ranije, morate da budete prisutni na društvenim mrežama, kako biste bili vidljiviji, angažovaniji, prihvaćeniji?

Alisa: Nisam ljubitelj društvenih mreža i koristim ih retko. Agentica me stalno kritikuje zbog toga jer smatra da treba češće da objavljujem svoj rad na njima. U poslednje vreme sam počela da je slušam, pomalo, ali očigledno ne dovoljno.

Pavle: Sigurno je da društvene mreže danas utiču na industriju. Neki filmski festivali sada imaju TikTok programe, neke uloge se dodeljuju na osnovu broja pratilaca koje glumci imaju na mrežama, i tako dalje. Mislim da je još postoji stvar izbora na koji način i u kom smeru želite da se razvijate i utvrđujete. Nema moranja. 

Šta vas zabavlja, u čemu uživate, šta čitate i šta ne propuštate?

Alisa: Volim da razgovaram sa ljudima. Kada mogu nekom da kažem sve što mislim i da sagovornik isto tako odgovara. Za mene je to čista sloboda i poverenje. Volim da putujem i da se zabavljam na tim putovanjima tako što upijam nove svetove, kulture, ljude, načine razmišljanja. Čitam mnogo, ali se uvek vraćam Dostojevskom.  

Pavle: Ljudi me zabavljaju, što dragi, što oni manje dragi. Radujem se novim putovanjima, iskustvima i uopšte životu koji dolazi. Ne propuštam domaće remasterizovane filmove na televiziji. Trenutno čitam Ljepši kraj Bekima Serjanovića, njegovu poslednju knjigu.

Fotografije: Luka Zec

Šminka: Agatija Vasić

Garderoba: Mona