Antiherojine su postale miljenice: Od Shiv Roy do Wednesday Addams

Postoje fiktivni likovi koji nas oduševljavaju dobrotom, koji nas inspirišu delima. Paralelno, postoje antiherojine, žene koje nas uznemiruju, provociraju a opet opčinjavaju. Njihova moralna ambivalentnost, oštra inteligencija i emocionalna hermetičnost čine ih neodoljivim fenomenom. Više se ne zadovoljavamo jednostavnim narativima o dobru i zlu, niti „naučeno dobrim“ ženskim likovima.

Postoji nešto magnetično u ženama koje se ne izvinjavaju. U onima koje ne mole za razumevanje, ne nude lažnu pristojnost i ne pakuju svoje ambicije u celofan simpatičnosti.

Ali… zašto?

Zašto nas toliko privlače te žene koje odbacuju konvencionalne okvire? I šta nam to govori o nama samima?

PRIHVAĆENOST = TIRANIJA

Antiherojine odbijaju da budu definisane kroz prihvatanje okoline. One ne traže ničije odobrenje. Upravo zato nas i privlače. Takve žene simbolizuju vrstu unutrašnje slobode kojoj mnogi od nas teže, ali retko ko je dosegne.

Likovi poput, primera radi, Shiv Roy iz Succession-a nisu dizajnirani da se dopadnu – naprotiv. Shiv je arogantna, emotivno nedostupna, briljantna i surova u svojoj borbi za moć. Njena nedostupnost, koju bi ranije autori kaznili ili omekšali, danas postaje magnet – jer ona živi bez potrebe da bude dobra. Njen karakter deluje kao pobuna protiv stolećima nametanih modela ženske uglađenosti pune razumevanja.

Svakodnevni odnosi prenatrpani su lažnom reprezentacijom autentičnosti – filtriranim izjavama, kuriranim emocijama i savršeno izrežiranim narativima. Onda imate lik žene poput Wednesday Addams i shvatite da žena može biti autentična, svoja, a da pri tom nikoga ne povredi (drastično). Ona ne podilazi, ne komplikuje, ne glumi društvenu adaptaciju. Njena mračna estetika i distancirani cinizam deluju kao čista pobuna protiv navodne „sreće“.

Wednesday, primera radi, ne samo da odbija da se prilagodi, ona to čini sa stilom. U njenoj nepopustljivoj individualnosti krije se poruka: ne moraš da se svidiš drugima da bi bio vredan. Dok se druge žene trude da budu voljene, ona bira da bude dosledna sebi.

ŠTA ZNAČI „JAKA ŽENA“?

Kroz decenije, industrija zabave je težila da okarakteriše „jaku ženu“, ali često kao praznu ljušturu muške ideje o snazi: emocionalno amputiranu, često karikaturalno hladnu, i strogu.

Antiherojine koje danas dominiraju malim ekranima, međutim, nisu tu da imitiraju muškarce, već da ponude nešto daleko uzbudljivije, emocionalno ambivalentnu, samosvesnu i često moralno kompromitovanu figuru žene.

Likovi poput Villanelle iz Killing Eve i Ruth Langmore iz Ozarka pomeraju granice upravo zato što ne podležu jednoznačnosti. One su i predator i žrtva, i manipulator i ranjeno biće, i slaba i strašno moćna, istovremeno sve. Njihova složenost nas ne zbunjuje, već postepeno zavodi.

U korenu popularnosti antiherojina nalazi se i radikalna poruka: nismo ovde da bismo vam bile simpatične. Za razliku od arhetipskih junakinja koje žude za odobravanjem, od porodice, partnera, društva, antiherojine postaju popularnije, a ne zbog dobrote.

Amy Dunne iz Gone Girl je krajnji izraz te ideje: žena koja je odustala od potrebe da bude voljena i umesto toga zahteva da bude primećena, shvaćena i, ako je moguće, uplašena. Njena manipulacija i osvetoljubivost nisu stvorene da budu opravdane, već da izazovu nelagodnost i strah, onu vrstu koja dolazi kada se suočimo sa ženama koje ne podležu pravilima igre.

U antiherojinama žene ujedno pronalaze sopstvenu frustraciju, umor i gnev. One postaju posuda za projekciju osećanja koje društvo često ne dozvoljava ženama da izraze. Njihove odluke, ma koliko pogrešne, deluju katarzično jer deluju autentično.

Kada Shiv Roy sabotira vlastitu porodicu zbog moći, kada Fleabag ruši sopstvenu romansu iz autoagresivne potrebe za patnjom, kada Wednesday ismeva autoritet – mi ne vidimo samo haos, već i hrabrost da se izađe iz nametnute ženske uloge. Njihove slabosti za nas više nisu slabosti, one su oružje u borbi protiv ograničenja.

FEMINIZAM

Najvažniji aspekt antiherojina jeste to što one redefinišu moralne okvire kroz koje posmatramo ženske likove. One ruše lažnu dihotomiju svetice i grešnice, nudeći treću opciju: složeno i nesavršeno ljudsko biće.

Feministički narativ je evoluirao, više ne tražimo pozitivne reprezentacije, već verodostojne. A one dolaze upravo u obliku neurednih, nepredvidivih i često haotičnih žena.

Zato i volimo da gledamo kako Elizabeth Jennings iz The Americans vara, laže, a ipak zadržava naše simpatije. Nije savršena – ali je svoja, hrabra i pomalo luda kao i svaka od nas. I upravo to savršenstvo u nesavršenosti čini je zanimljivom.

Antiherojine deluju kao prolazni TV hit, ali mi ne možemo a da se ne nadamo da je na pomolu i duboka kulturna promena. One su odgovor na iscrpljenost od stereotipa, na glad za složenim narativima i na potrebu da se ženama dozvoli isti spektar karaktera kao i muškarcima.

U Shiv vidimo ženu koja se ne boji da bude omražena od strane braće i supruga. U Wednesday onu koja ne traži razumevanje i zahteva pažnju i određen tretman. U Fleabag-u ženu koja grli sopstveni haos. U Amy onu koja koristi svoju naraciju kao oružje.

One su ogledala naših ambicija, unutrašnjih borbi i neprilagođenosti. I što su manje „ispravne“, to su više ispravne.

Foto: IMDb