Čudna je situacija sa onim što smatramo evropskim nasleđem. U velike evropske muzeje se odlazi rado, često, i svakom mogućom prilikom, da bi se videla dela koja su toliko utkana u evropsku svest da ih ni ne dovodimo u pitanje, ali postoje te čudne istorijske “pozajmice”, da ne kažemo krađe, koje su iako su se desile pre gotovo vek i po, još uvek jednako aktuelna tema otvorena za polemiku. Možda i najpoznatiji primer je epizoda Lord Eldžin i Partenon. Fast backward… 19. je vek, i vreme kada se antička grčka umetnost i arhitektura smatraju vrhuncem i najvećim dostignućima civilizacije, iz koje se crpi inspiracija na svim kulturnim planovima. Lord Eldžin, u cilju rekonstruisanja evropskog identiteta, krenuo je na ekspediciju put Atine, u potragu za najboljim primerima klasične arhitekture, sa idejom da umetnici sa kojima je pošao u grčkoj prestonici naprave skice i modele građevina i skulptura, s kojima bi se vratili u Englesku i prema čemu bi stvarali nove radove. Međutim, lord Eldžin i ekipa su se iz ekspedicije vratili i sa još nečim. Pravim skulpturama, delovima timpanona, i generalno svim ostalim što su mogli da ponesu sa originalnih lokaliteta, i koje ne samo što su postale inspiracija za umetnike neoklasicizma, već i sastavni, a kako se sada čini, neodvojivi deo Britanskog muzeja i njegove postavke.
Svakako, ovo nije usamljeni slučaj eksploatacije, i kolonizatorske apropriacije, ali sasvim sigurno jeste najpoznatiji. Ipak, ova tema iako konstantna i veoma zastupljena kako u naučnim tako i u “običnim” krugovima, nije urodila plodom po pitanju restitucije i realnih promena, no kako se čini stvari bi mogle i da se promene na tom planu.
Sredinom novembra 2018. godine, objavljen je izveštaj od 252 strane koji uz detaljan popis, predlaže restituciju radova iz evropskih muzeja i njihovo vraćanje u zemlje iz kojih su uzeti. Od tada, izveštaj je naišao na izvestan odziv i Francuska, Nemača i Rijksmuseum u Amsterdamu su se odazvale i vratile određeni broj radova afričkim zemljama, ali Britanski muzej, čija je kolekcija pozamašna, uporno odoleva, i na posebnom je udaru kritike senegalskog ekonomiste Felwine Sarra i francuskog istoričara umetnosti Bénédicta Savoy, koji su i autori izveštaja i peticije o povraćaju.
Na Macronov izveštaj (nazvan po francuskom predsedniku Emmanuelu Macronu, koji je i tražio istraživanje na ovu temu) Britanski muzej ostaje prilično nem, a kada progovori to je obično: “Ne vraćamo i ne pozajmljujemo Partenonski mermer. Grčka nije legitimni vlasnik”, rekao je Hartwig Fischer, nemački istoričar i direktor Britanskog muzeja od 2016. Fischer je aktivno uključen u debatu o pravima i vlasništvu nad delovima Partenona koji se nalaze u Britanskom muzeju, ali samo iz jedne perspektive iz koje veoma predano i uporno brani poziciju da skulpture treba i moraju da ostanu u Londonu. Svakako, svesni činjenice da se obruč po ovom pitanju prilično steže, Britanski muzej postaje spremniji na kompromise i pozajmice.
Restitucioni plan, nailazi na dosta “guranja pod tepih” i negodovanja, jer zapadnim institucijama nije preterano u koristi da u potpunosti zaživi
Potpuni povratak radova je nezamisliv budući da je ogroman deo kolekcije baziran upravo na stranim radovima, i pitanje je šta bi od nje ostalo kada bi se vratili, što naravno zabrinjava direktore i kustose. Ali sa druge strane oni sve češće pozajmljuju deo kolekcije, kao što je to nedavno bio slučaj sa pozajmicom većeg broja Benin bronzi, donetih iz Nigerije u ekspediciji iz 1897. Svakako, ova praksa u potpunosti omašuje poentu restitucije, i aposlutno je nedovoljna. Pozajmiti nešto znači imati apsolutno pravo nad time, a u kapitalističkoj sferi biti u mogućnosti da nešto pozajmiš znači i nametati svoja pravila i uslove što Britanski muzej u velikoj meri i radi.
Kako je Sarr rekao za Guardian: “Postoji izraz u francuskom la politique de l’autruche, koji znači da je nešto ispred tebe a ti kažeš da ga ne vidiš, kao noj sa glavom u pesku. Moraće da odgovore i ne mogu da se kriju i zataškavaju ovo pitanje.”
Restitucioni plan, nailazi na dosta “guranja pod tepih” i negodovanja, jer zapadnim institucijama nije preterano u koristi da u potpunosti zaživi ali daje nadu. Zvuči radikalno i ako se uspe u ovom planu, počeće sasvim novo poglavlje muzeja kakvim ih poznajemo, ali to je možda i neophodno. Kao što Savoy kaže “nismo mi radikalni, istorijske činjenice su radikalne”.
