Pretraga

GRL PWR: Ženski art kolektivi koje volimo

Tekst: Teodora Jeremić


Nažalost, nije nam baš strana činjenica da je man’s world onaj u kome živimo, a ako govorimo o svetu umetnosti, ta situacija je nekako još primetnija. Doduše, najnovija Sotheby’s studija donosi nešto radosnije statistike i pokazuje da se situacija, iako ne dovoljno brzo, ipak menja. U nekoj bližoj budućnosti zaista bismo i mogli živeti u svetu u kom je ravnopravnost svakodnevica. Naime, prema istraživanju analitičara Mei Mosesa, došlo je do primetnog porasta potražnje radova ženskih autora, a posledično i njihove vrednosti, pa su tako radovi kupljeni 2012. do 2018. zabeležili skok u ceni i do 72.9% dok su radovi autora vrednosno porasli za svega 8.3% tokom istog perioda. Zvuči kao prilično dobro ali treba imati na umu i to da je još uvek svega 499 žena u Sotheby’s indeksu nasuprot 8477 muškaraca. Dobra vest, loša vest, i uprkos dobroj nije baš moguće ignorisati činjenicu da tržištem kakvo god ono bilo, i dalje dominiraju muška imena. Na kraju dana, ipak sve jeste u brojkama, ali način na koji se može boriti protiv ovoga je grupisati se i braniti poziciju. Dobar primer su svakako radikalna grupa anonimnih američkih umetnica Guerilla Girls koje su započele girl-power revoluciju sredinom 80-ih i skrenule pažnju na poziciju i položaj autorki u art svetu, protestnim bilbordima i posterima, od kojih je “Do women have to be naked to get into the Met. Museum?” verovatno najpoznatiji.

Vođene njihovim primerom, a u svetu dašnjice gde su Instagram i druge platforme ultimativna realnost, povezivanje istomišljenica i umetničke saradnje su postale znatno češći primer dobre prakse, i način da poruka stigne do šire javnosti najbrže moguće. Girl gangs volimo pa volimo, a tokom poslednjih godina na tu listu se izuzetno brzo upisuju i žene koje su ujedinile snage i osnovale svoje umetničke kolektive ne bi li razdrmale predominatno muški sistem i razračunale se sa problemima i poteškoćama sa kojima se suočavaju. Predstavljamo vam listu naših omiljenih ženskih kolektiva.

 

IQhiya na isiXhosa jeziku označava tkaninu koju u Africi žene nose na glavi da bi nosile kofe vode, i odabrana kao simbol snage i tereta sa kojim se crne žene svakodnevnu susreću. Osnovan 2015. u Južnoj Africi sa sedištima u Kejptaunu i Johanesburgu, ovaj umetnički kolektiv ima za cilj da promeni igru, i izazove južnoafrički monopol sveta umetnosti koji favorizuje autore, i galerije koje mahom drže belci. Grupa radi u različitim medijima, od videa do fotografije i skulpture, i zahteva pažnju umetničkog sveta tako što se gotovo bukvalno, performativnim protestnim akcijama, umeće u njega i bori protiv marginalizacije prisustvom u najbukvalnijem smislu te reči. Istražuju pitanja roda, moći i protesta, i očekivanja koja se nameću ženama u njihovoj zajednici, i dok svaka od njih razvija i individualne projekte, zajedno kao grupa nastupaju u akcijama performansa.

 

 


 

Banat Collective je nastao kao kreativna zajednica, i kao odgovor na manjak umetničkih prostora i otvorenog dijaloga na temu prisutnosti i reprezentacije žena na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi. Kolektiv je do sada izlagao na Art Dubajiu i producirao knjigu "In the Middle Of It All" u kojoj se, sa različitih aspekta, diskutuje o poziciji žene u arapskom svetu i promenama koje su se dogodile ili tek treba da se dogode. Feminizam, pitanje roda, i politika identiteta iz “blisko-istočne” perspektive je ono što ih interesuje i Banat nudi prostor za diskusiju i stvaranje, kroz savremenu umetnost, poeziju, i tekstove.

 

 


 

Arhitektonski dvojac koji čine Asli Serbest i Mona Mahall se od 2007. godine kroz prizmu arhitekture bave drugačijim gorućim pitanjima i iskovale su izraz za opis svoje prakse: ’micro architecture unit star energy ray’. Rade imeđu Štutgarta i Istanbula, i promišljaju arhitekturu ne kao nešto sirovo, materijalno prisutno već aspekat naseljivosti, koji istražuju kroz daleko manje opipljive medijume kao što su zvuk, tekst, video. U svojoj umetničkoj praksi koja podrazumeva multi-medijalni sadržaj istražuju prostor, promišljaju ga, istražuju predmete, slike i svoje lično mesto u digitalnom svetu. Njihova nova izložba se može videti u paralelnom programu aktuelnog Istanbulskog bijenala.

 

 


 

Low-fi, digitalna estetika, kolaži, popularna kultura, muzika, opsesija Dadom, zajednička su polazišta ovog multikulturalnog sedmočlanog kolektiva kome je Live Wild i naziv ali u nekom smislu i manifest. Camille Leveque je osnivačica grupe, zajedno sa Lilom Khosrovian i Annom Hahoutoff kojima su se ostale devojke pridružile naknadno. Dolaze iz različitih sredina (Francuska, Rusija, SAD, Gruzija i Kanada) i osim estetskih ideja, dele zanimljivu emigrantsku istoriju jer je porodica svake iz rođenih država emigrirala u druge, što je veoma značajno i za njihov senzibiltet i kao tema u njihovim radovima. Igraju se sa fantazijom i stvarnošću, spajaju digitalno i analogno, vintage i high tech. Sve to predstavljaju u harmoničnom virtuelnom prostoru, gde koriste zajednički Instagram profil kao izložbeni prostor.

 

 


 

The Ardorous na prvom mestu zahteva i aktivno radi na tome da umetnice dobiju isti stepen vidljivosti kao i njihove muške kolege. Fotografkinja iz Njujorka, Petra Collins, pokrenula je ovaj neformalni kolektiv. PO sopstvenom nahođenju je odabrala grupu talentovanih umetnica, koje imaju za cilj da svojim radovima povrate ženski pogled i promovišu direktan pogled, bez stereotipa i predrasuda, na ženu i njenu poziciju, kao i da skrene pažnju na neretko potcenjeni talenat. The Ardorous je široko polje stvaralaštva i kreativnosti koje uključuje i modnu i komercijalnu i umetničku fotografiju, fokusirajući se na različite teme od interneta do rodnih pitanja, međuljudskih odnosa i onog koji imamo sa samim sobom. Iako su trenutno znatno manje aktivne nego ranije, njihova pojava na sceni je jedna od značajnijih.

 

 


 

 

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar