Kad senke pričaju priču: Jess Allen i njena umetnost
Jess Allen je engleska umetnica koja "živi i radi izvan utabanih staza". Izlaže retko, a njena odvojenost od sveta umetnosti najčitljivija je u slikama koje stvara. Diplomirala je likovnu umetnost na univerzitetu Falmouth, do sada je izlagala u Londonu i mnogi njeni radovi deo su privatnih kolekcija širom SAD-a, Evrope i Azije. Jess je i dobitnica je prestižne Parker Harris nagrade za koju je izabrana 2021. godine. Zanimaju je paralele između rasporeda objekata i apstrakcije, a svojim radovima želi da prenese skromnu suštinu jednostavnih svakodnevnih predmeta. Giorgio Morandi, italijanski umetnik, odnosno njegova čuvena izjava - ništa nije apstraktnije od stvarnosti - njena je inspiracija i krilatica rada.
„Tokom godina moja slikarska praksa je postala mirno mesto gledanja i kontemplacije. Radi se o poštovanju svakodnevnog i zanemarenog”, objašnjava umetnica. Trenutno živi u zapadnom delu Engleske, u Cornwallu, gde na izolovanoj farmi tehnikom ulja na platnu i drvetu istražuje mrtvu prirodu, napuštene prostore, boje i formu kao takvu.
Ona slika prisustvo kroz odsustvo, a senke u središtu njenih radova su šaputavi naratori smisla naizgled nevažnog i skrajnutog. Njene slike su intimne i tihe, ali u svojoj jednostavnosti su dovoljno ubedljive i u tome se krije njihova suštinska vrednost. Jess kompozicije gradi tako da svedoče trenutku u vremenu, a sllikajući siluete u skromnim scenama, ona izbegava njihovo smeštanje u definisani narativ. Figure koje komponuje su neimenovane i često neodređene, a na posmatračima je da domaštaju te nejasne forme.
Premda se na prvu može učiniti da je glavni subjekt njenih radova osoba (iako u senci), ona zapravo slika vreme, prigušenim ali upečatljivim stilom. Jess posmatranjem svakodnevice sa distance istražuje ostavljeno, zaboravljeno i neprimećeno. Motivi koji se provlače kroz njene radove jesu sofe i stolice na kojima niko ne sedi, knjige koje je napola otvorene odsutni čitalac negde ostavio, prazne sale i bioskopi koji ukazuju na prisustvo ljudi ali u obliku prošlosti. Ti nedorečeni predmeti izazivaju pitanja: ko su ti ljudi bili, gde su sada i zašto su otišli?
Knjige na njenim slikama nikada nemaju naslove, jer umetnica želi da izbegne predrasude i da pozove publiku da njene radove nadograde ličnim iskustvima. Učinivši slike bezimenim, ona se nada da će svakom posmatraču pružiti mogućnost da slici doda koju god knjigu da odabere. Upravo iz tog razloga ispred njenih slika oživljava princip stop and stare, posmatrač mora da zastane, zagleda se, zapita i preko senki napiše svoje tumačenje.
Sama umetnica svoju slikarsku praksu poredi sa iskustvom čitanja, budući da je u oba smera samoizolacija neophodna, kako bi dojam bio potpun i neometan. Upravo nepodeljena pažnja i posvećeno prisustvo koji se čitaju kroz njene radove pokazuju vrednost samoće i kako jednostavni predmeti mogu dobiti dubinu i drugačije, promišljeno značenje.
