Stvaranje kulturne baštine: Muzej Terra u Kikindi poseduje najveću kolekcija savremene skulpture u terakoti velikog formata

Severoistok Banata krije mnoge dragulje – od coworking/coliving Mokrin house u selu Mokrin do kikindske Ustanove kulture Centar Terra u okviru koje se nalazi muzej, galerija i atelje. Priča o Terri datira još od 1982. godine kada je akademskog vajar i nekadašnji univerzitetski profesor mr Slobodan Kojić pokrenuo Internacionalni simpozijum skulptura u terakoti velikog formata.

Ove godine se obeležava 42. godišnjica okupljanja vajara iz celog sveta u okviru pomenutog Simpozijuma Terra u Kikindi – od 1. do 31. jula u nekadašnjoj fabrici crepa, a od “80-ih ateljea, napominje Verica Nemet kustoskinja Ateljea Terra i istoričarka umetnosti. Njegova jedinstvenost se ogleda u tome što od “80-ih do danas umetnost ne poznaje veću kolekciju savremene skulpture u terakoti velikog formata. Ovu kolekciju čine radovi domaćih i svetskih umetnika iz oko 50 država, od kojih su pojedini učesnici predsavljali svoje zemlje na venecijanskom Bijenalu. Takođe je petoro umetnika sa radovim rađenim na Simpozijumu Terra predstavljalo Srbiju 1999. godine na 48. Bijenalu u Veneciji. Godine 2017. zvanično se otvara i Muzej Terra, o čemu smo i pričali sa Vericom, kao i drugim impresivnim pričama poput značaja skulptura od terakote, procesu kreiranja, vajarskoj sceni u Srbiji, izazovima ali i budućim planovima.

Kako izgleda proces selekcije kandidata za Internacionalni simpozijum skulpture velikog formata u terakoti Terra, koliko njih može da učestvuje?

Umetnici se prijavljuju preko kontakt forme na našem sajtu, a u ranijem vremenima slali bi pismo i portfolije. Takođe, umetnici dolaze i po pozivu Umetničkog saveta, tako da je odabir kombinovan. Krajnji ishod je učešće od pet do osam umetnika. Za tih mesec dana koliko borave kod nas u Kikindi imaju zadatak da kreiraju tri rada za koje su plaćeni honorarom. Jedan monumentalan rad, što je specifičnost naše kolekcije i dva manjeg formata. Sve što naprave preko toga mogu da koriste za svoje potrebe. Kako umetnici imaju pravo da samo jednom u svom radnom veku učestvuju na Simpozijumu Terra svi to shvataju ozbiljno i kao priliku da budu vredni. Kolekcija trenutno broji preko hiljadu radova različitog formata, a u Muzeju koji je otvoren 2017. godine se nalazi bezmalo 300 radova, galerijskog i kombinovanog formata. Stalna postavka Muzeja Terra, koja se prostire na 1800 metara kvadratnih, obuhvata radove do 2016. godine

U okviru centra Terra funkcioniše muzej, atelje i galerija. Recite nam nešto više o tome.

Naš pun naziv je Ustanova kulture Centar za likovnu i primenjenu umetnost Terra. U okviru Ustanove kulture i Galerija Terra koja se nalazi u centru Kikinde i prati savremeno stvaralaštvo na nacionalnoj likovnoj sceni. Pored galerije aktivni su i Atelje Terra i Muzej Terra i to su tri tačke u okviru Centra Terra. Oni su odvojeni u smislu da svaka ima svoju specifičnu funkciju, ali su svi pod istom misijom. Muzej je tu “najmlađi“ jer je 2017. godine otvoren za javnost. Atelje je sa prvom godinom simpozijuma dobio svoje mesto, a galerija je osnovana sredinom “80-ih. U Muzeju se nalazi još jedan izlagački prostor, salon Muzeja. Centar Terra ima dva izlagačka prostora na dve lokacije u Kikindi i godišnje na osnovu Konkursa ima prilike da ugosti preko 15 izložbi različitog karaktera i medija. Sve ide u jednoj liniji a to je afirmacija savremenog likovnog stvaralaštva. Simpozijum je tu da afirmiše stvaranje skulptura, odnosno afirmaciju vajara u materijalu - kikindskoj glini, a dva izlagačka prostora nastoje da se kroz decentralizovan pristup prikaže kikindskoj i okolnoj publici sve ono što se trenutno dešava na, u najmanju ruku, nacionalnom planu.

Šta biste rekli da je forma uspeha jednog tako velikog projekta poput vašeg, pogotovo zbog činjenice da decentralizacija kulture i umetnosti u našoj zemlji veoma sporo i teško ide?

Lični entuzijazam je nešto što nama daje motivaciju da izvučemo maksimum iz naizgled nemogućih okolnosti. Naš osnivač je grad Kikinda što znači da su na njima naše standardne finansijske potrebe i najosnovniji troškovi. Sve ostale aktivnosti - izložbe, svi međunarodni projekti, edukacija i rad sa studentima sa različitih akademija i fakulteta, kao i bilo kakva dalje ulaganja se finansiraju projektno, finansiramo projektno. Kroz pisanje projekata, uspostavljanje saradnje sa fakultetima, ostalim ustanovama kulture, udruženjima i pojedincima mi pokušavamo da raširimo naše polje delovanja. Pokušamo nekad i na osnovu simboličkih finansijskih sredstava učinimo više. Nešto što nam nedostaje jeste vidljivost, marketing – marketing u kulturi je i dalje marginalan, ne shvata se dovoljno ozbiljno. Muzeji treba da postoje zbog publike, a ona je slaba tačka i muzejima i galerijama. Ja bih volela kada bi više adresirali problem na koji način se publika angažuje, aktivira i u poslednjoj liniji privoli da kontinuirano prati umetničku scenu, izložbe, ono što se na kraju stvori... Pošto sam ja istoričarka umetnosti, gledam koje su to mlade koleginice i kolege iz Kikinde koje upisuju istoriju umetnosti kako bismo ih kroz pripravničke prakse i mini saradnje uključili u proces. Infuzija novih ljudi iz najrazličitijih oblasti je jako važna za funkcionisanje jedne kulturne institucije. Kada govorimo o nekoj budućoj stalnoj postavci, ja bih volela da kada se stvore uslovi realizujemo Okrugli sto gde bi zajedno sedeli umetnici i arhitekte, grafički dizajneri, pedagozi, filozofi i istoričari umetnosti. Timski rad je važan i to ne znači da ne može da se uspostavi unutrar malog tima kao što je naš, ali povezivanje i umrežavnaje je važno.

Kada smo kod mladih ljudi, imate uspostavljenu saradnju i sa Akademijom umetnosti u Novom Sadu. Od kada datira ta saradnja?

Saradnja sa novosadskom Akademijom postoji od samog osnivanja Simpozijuma i Terre kao Ustanove kulture. Saradnja je postojala na različitim nivoima, ali u najrecentijiem periodu od 2018. godine kada je upisana prva generacija studenata specijalističkih studija skulpture u terakoti. Od te godine Terra ima svoje specijalističke studije na Akademiji u Novom Sadu koje se upisuju nakon master studija. Oni imaju pravo da dolaze tokom cele godine u Terru. Na Akademiji dobijaju teoriju, a u Terri u Kikindi praksu koju krunišu odbranom svog specijalističkog rada i izložbom. Takođe imamo i saradnju sa Fakultetom likovnih umetnosti u Beogradu, kao i Fakultetom likovnih umjetnosti sa Cetinja. Ove godine i saradnju sa Akademijom primenjenih umjetnosti u Rijeci. To je nešto što smo rešili da nam bude jedan od prioriteta – institucionalizacija saradnja i kontinuitet. Zanimljivo u vezi sa temom studenata i mladih vajara jeste i primer projekta Terratorija koja je realizovana u saradnji sa proferosrima sa FPU iz Beograda i BELEF-a u periodu od 2007-2014. godine kada su studenti završnih godina imali prilike da realizuju veliku terakotu i da je izlože u javnom prostoru na potezu Knez Mihajlova - Slavija.

Kako gledaš na savremenu domaću vajarsku scenu, i u pogledu mladih umetnika ali i afirmisanih? Na generalno vajarsku scenu ali i scenu terakote?

Krenula bih od nazad. Svakako da je Simpozijum Terra nakon više od četiri decenije postojanja afirmisao glinu, odnosno terakotu kao materijal. Glina se više ne doživljava kao prelazni materijal, kao predloška nekom drugom materijalu, bilo da je to bronza, kamen... Sada se posmatra kao konačan materijal. Fokus je na tome da umetnici kako i sam naš osnivač mr Slobodan Kojić kaže: "nauče da misle u glini". U prilog tome govori i činjenica da je prošle godine obranjen prvi doktorski rad na temu velike terakote kao što je rad našeg kolege, višedecenijskog saradnika, vajara i profesora Igora Smiljanića. Činjenica da je mladim, ali i afirmisanim umetnicima data mogućnost da svoju ideju prebace na tu monumentalnu skalu je jako važna, jer Centar Terra ima uslove za tako nešto. Kakva je scena mladih vajara ili generalno u pitanju ja tu ne bih ništa odvajala. Discipline se jako prožimaju, više nego ikad. Umetnici iz grafike prelaze u nove medije. Sada sve toliko postaje jedno i to je uredu. Prevodi se kroz digital, ekranizuje se, dobijaju se nove forme. Ne mogu da dam konačan sud jer sam još na početku, mlada sam u ovoj profesiji. Problem je zapravo koliko su umetnici plaćeni za svoj rad. Ono što se mi trudimo na našem Konkursu za godišnji izlagački program jeste da se izborimo za honorare umetnika koji će izlagati kod nas. Većina ustanova kulture i galerija ne učestvuje u finansiranju kreiranja radova i produkciju, a mi to pokušavamo da promenimo.

Šta biste istakli kao univerzalnu vrednost monumentalnih skulptura vaše kolekcije?

Umetnici rade sa materijalom koji se snabdeva iz kikindskih glinokopa koji se nalaze u neposrednoj blizini ateljea - što bi moje kolege rekle: "Sve odiše genius loci". U pitanju je materijal koji potiče sa ovog prostora u koji se koristi u samoj kreaciji rada. Glina kao primaran materijal u svim svojim vrednostima je na prvom mestu. Umetnici mogu svoju ideju mogu prevesti na monumentalan format i tehnički je izvesti i to je zaista važno. Glina ima tu moć koja je razlikuje od ostalih materijala, a to je da pamti dodir. Vi ćete na ogromnom broju skulptura videti otisak prsta umetnika koji je trajno zapečaćen, što ne može da se desi kada su drugi materijali u pitanju. Glina dozvoljava da se menja u toku rada, da se dodaje i oduzima. Kada je završite ona će pokazati svoje lice. Lako se radi sa njom, ali ima svoja pravila i ume da bude nepredvidiva. Kada je Simpozijum u pitanju, u prvi plan se stavlja vrednost materijala. Suština je da se misao umetnika zaštiti vrednostima materijala i njegovim idejama.

Kako izgleda proces kreiranja skulpture velikog formata od terakote?

Proces zidanja skulpture se zove dan po dan, što znači da umetnici mogu da napreduju kao kada, plastično rečeno, radi CNC mašina – sloj po sloj. Oni maksimalno napreduju, od 30 do 40 santimentara dnevno, jer glina ima svoja pravila i ne dozvoljava da umetnik gubi kontinuitet u radu. Sve te skulpture monumentalnog formata su iznutra šuplje, debljina zidova varira od tri do pet santimentara, a dubina ima rešetkastu strukturu. Maksimalna visina u jednom komadu jeste dva metra i pedeset s širinom od metar i četrdeset, jer je to gabarit najveće peći kojom raspolažemo. Ukoliko umetnik želi da ide ka većem formatu onda se rade iz delova i skulptura će se nastavljati. Sam proces izrade, sušenja i pečenja traje nekoliko meseci. Terra ima tehnologiju specifičnu samo za nas. Umetnici su uspele da kroz decenije rada stvore sopstveni manir i tehniku izrade. To je važno i to bismo voleli da brendiramo - na koji način se gradi savremena monumentalna skulptura u terakoti.

Koje su teme i simbolika radova vaše kolekcije?

Najrazličitije su. Svaki Simpozijum je tako zamišljen da ne postoji unapred zadata tema, ali se vrši razgovor sa svakim umetnikom u prvoj nedelji trajanja Simpozijuma kako bi se usaglasili da li ideja koju je umetnik zamislio može da se izvede u glini. Umetnik dođe sa predloškom, ali mora da prođe zajedničku razradu procesa rada da bi bili sigurni da će za taj vremenski interval moći da realizuje rad. Teme su raznolike i svaki umetnik radi na tome da reši određenu problematiku, držeći se rukopisa i okupacije koju trenutno obrađuje. Neko dođe sa intimnom pričom i dubokim ličnim narativom, neko želi samo da eksperimentiše sa formom ii materijalom oslobođen klasičnog tumačenja rada, a neko poziva na dijalog sa socio-političkom ili istorijskom temom. Zavisi od umetnika, njegovog opusa i interesovanja.

Koji su vam dalji planovi?

U maju ćemo imati izložbu velike Olge Jevrić – bićemo jedan od četiri grada u koje će njeni radovi putovati. Olga je 1991. godine bila učesnica Simpozijuma Terra, i već je deo kolekcije, tako da se radujemo i majskoj izložbi. Takođe želimo i da realizujemo park skulptura oko Muzeja Terra. Budući da se svake godine u okviru kolekcije bogatimo za 20-ak novih radova, bitno nam je promišljanje unapred kako predstaviti radove. Ovaj projekat se finansira kroz projekat. Takođe planiramo intenzivnije saradnje sa univerzitetima i kolegama iz drugih ustanova kulture, dodatnu edukaciju i promociju.