Najlepše plaže iz istorije umetnosti na kojima želimo da budemo odmah

Salvador Dali "La persistencia de la memoria"

Priču možda valja započeti od Dalija, kome peščane obale nisu strane kao seting u koji je postavljao svoje nadrealne scene. Možda i jedno od njegovih najpoznatijih radova “La persistencia de la memoria” iliti “Upornost sećanja” smeštena je na parčetu peščane obale i izgleda baš kao scena koju jedino možemo da vidimo u snu. Njegovi prepoznatljivi satovi koji se tope su našli svoje mesto i ovde i podsećaju na koncept vremena i njegovu prolaznost i iako možda malo čudno zvuči, istina jeste da ne bismo imali ništa protiv da na Dalijevoj arty plaži izgubimo svaki pojam o vremenu. Ipak, iako sve deluje prilično fantazmagorično, ovaj pejzaž u svojoj suštini nije fantazija i ako biste uzeli bilo koju razglednicu iz grada Kadakeš u Kataloniji, prepoznali bi lako da se radi o ovoj lokaciji, budući da je u pitanju plaža iz Dalíjevog detinjstva i veoma često se pojavljuje na njegovim slikama.

S druge strane, ako neko uspeva da nas prebaci na plažu bez plaže i bude karta za direktan let na francusku rivijeru to je Henri Matisse. On svojim blještavim i rasprslim koloritom koji se prepoznaje čak i kada ne znamo koja je konkretno slika u pitanju, on dočarava najtoplije strane leta. Iako Matissove slike često ne prikazuju eksplicitno plažnu panoramu, gotovo uvek postoji neki prozor kroz koji se nazire magični prostor u pozadini na kom bismo svi rado bili, bila to ukotvljena jedrilica ili palme koje se njišu duž obale.

Iako se impresionisti uzimaju za prve koji su izašli napolje i počeli da slikaju u prirodi, pre nego što su oni izašli na obale i počeli da beleže sva leskanja vode na suncu, sve odbljeske, promene, i dnevne kadrove, britanski slikari su bili ti koji su prvi počeli da eksperimentišu sa scenama plaže i slikanjem u pleneru (plain air- na vazduhu, na otvorenom). Na Coxovoj slici, osobe su obučene u tešku odeću i sve pomalo izgleda kao prilično dosadno, usporeno viktorijansko okupljanje, ali je prizor koji je Cox “uhvatio” jedan od lepših prikaza plaže u istoriji umetnost. Doduše hladne, velške, i pomalo sive plaže, ali neverovatno pune atmosfere.

Pričati o atmosferi, znači pričati i o Picassu jer verovatno ni jedan umetnik nije toliko dobro osećao i verno dočaravao atmosferu svog vremena kao što je to on činio. U radovima koji neretko deluju izuzetno intimno i u stilu koji ne prati ni jedno drugo pravilo do sopstvene originalnosti i imporvizacije, Picasso je uspeo da sumira sve društvene promene koje su se dešavale. Tako je i ova velika slika, pored proslavljanja leta, i slobodnog vremena, i zabave dve devojke na obali, istovremeno i jednaka i proslavljanju slobode i prava koje su žene dobile nakon Prvog rata. Nova sloboda, novo vreme, novi odnosi između polova uhvaćeni u trenutku zabave pored mora.

Henri Matisse "Seated Woman Back Turned to the Open Window"

Voleli ga ili ne zbog njegovog kontroverznog života koji danas u mnogome ne bi bio odobravan (kao što uostalom nije ni tada) činjenica jeste da je francuski slikar Gauguin zbog svog odlaska na Tahiti, na kom je redovno beležio ostrvsku skavodnevicu i kulturu koja nije uopšte bliska evropskoj, na neki čudan način postao sinonim za egzotiku i večno leto. Kao jedan od najvažnijih slikara post-impresionizma, Gauguin je eksperimentisao sa simbolizmom i bojom i njegovo odbacivanje evropskih kanona i modernog sveta se vidi u gotovo svakoj slici, pogotovo na recimo “Tahićanke sede na plaži” koja nas podseća na sve što trenutno želimo. Cvet u kosi, trenutak predaha na belom pesku, i talasi koji šušte u pozadini.