Nemanja Knežević: Doživeti grad znači dozvoliti da se u njemu izgubiš

Naravno, moj prvi boravak u Sarajevu je bio tokom filmskog festivala 2014. godine. Tada mi je sve bilo novo i nepoznato. Upravo zbog toga sam “uronio” u ovaj grad i krenuo da ga aktivno istražujem pre svega svakodnevno hodajući, a zatim i kroz razgovor i druženje sa lokalcima. Poslednji put sam u Sarajevu bio 2020. godine, samo na jedan dan, kada sam sa ekipom planinara odlazio dalje ka planini Prenj. Razlika između te dve posete je velika, moj doživljaj grada se promenio, ja sam se promenio, na kraju krajeva i Sarajevo se promenilo. Pored svih tih promena, to ostaje mesto koje me i dalje privlači.

Razumevanje grada ili bilo kog mesta je kompleksno i lično pitanje na koje je teško dati precizan odgovor, najviše zbog toga što je to promenljiv osećaj. Za mene to predstavlja mogućnost da se u gradu izgubiš, da ideš stazama koje nisu atraktivne, turističke, da provedeš dan drugačiji od prvobitnog plana i da dozvoliš da te unutrašnji osećaj nekuda odvede. Ukratko, da dozvoliš sebi dovoljno dokolice. Pored toga, razumeti Sarajevo za mene znači i provesti neko vreme sa lokalcima, ne gledati u mapu nego pitati prolaznike na ulici, otići na pijacu ali i na lokalno groblje, jesti u aščinici.

Ne delim vreme strogo na period kada fotografišem i kada to ne radim, te je za mene fotografisanje sastavni deo iskustva. Fotografije mogu nastati u svako doba dana i noći, na svakom mestu, aparat je uvek tu.

Fotografije su za mene stvar instinkta, ali i promišljanja. Postoje različite situacije i okidači za nastanak fotografija. Nekada je to instinktivno, a nekada idem ciljano na određena mesta pa tamo istražujem i kopam. Nekada nađem nešto, a često ništa.

Teško pitanje. Svakako spadam u grupu onih kojima je ovaj grad zanimljiv, inspirativan i pun života. Ne bih rekao da sam oduševljen Sarajevom, ne želim da od njega pravim egzotiku i sliku savršenog mesta, zato što ono to nije. Meni je Sarajevo intrigantno zato što je primer svega onoga što je Balkan danas, kontinuirani procep u kom se prepliću ostaci bivšeg sistema sa divljim kapitalizmom poluperiferije. Ovaj grad nosi posebnu atmosferu koju nije lako opisati rečima. To su teskoba, opuštenost, patnja, srdačnost - koje u kombinaciji daju šizofreniju kojoj se stalno vraćam.

Mašin esej je sastavni deo izložbe i bez njega ni ove fotografije ne bi imale čitanje koje želim. Tekst je nastao kada sam Mašu pitao da li bi napisala nešto na temu Sarajeva, ali da to ne bude nužno reakcija na moje fotografije. Znajući da je i ona dosta puta bila u Sarajevu i da je ovaj grad zanima, opravdano sam pretpostavio da bi njen tekst mogao da bude u dobrom dijalogu sa mojim fotografijama. Rezultat tog dijaloga biće vidljiv na izložbi, kao i u publikaciji koja se ovim povodom dogodila (biće dostupna na otvaranju i tokom trajanja izložbe). Na kraju trivia, Maša i ja smo se i upoznali u Sarajevu.

Jevrejsko groblje, najpre zbog toga što je jevrejski narod jako važan u istoriji Sarajeva, a čini se da se u poslednjih nekoliko decenija zaboravlja njegova uloga. Stadion Željezničara na Grbavici, zato što volim fudbal i uvek posetim bar jedan stadion kada putujem. A i zbog toga što je legenda ovog sporta, kluba i grada, Ivica Osim, veliki jugoslovenski fudbaler i trener, preminuo tokom pripreme ove izložbe.