Svaki protest i svaka revolucija su podsetnik da postoji mnogo različitih uloga u borbama i da podizanje svesti o nekim pitanjima može da dođe u različitim formama. Ne bori se za prava samo na ulici, nego i na TV-u, na sceni, u tekstu, a u muzejima i galerijama pogotovo. Ako govorimo o protestu, on nekada (i to veoma često) može da ima i estetsku formu i snaga umetnosti danas i jeste u tome što može da nas natera da vidimo neke stvari od kojih bežimo. Da nam kroz lepo zapakovanu formu da da progutamo gorku pilulu realnosti od koje okrećemo glavu, ili nas ostavi sa otvorenim pitanjima o kojima ćemo razmišljati dugo nakon što napustimo prostor.
Zato, predstavljamo vam one koji se svojim radovima bore za bolje pozicije Afroameričkog stanovništva već dugo unazad. Koji upiru prstom na sistemsku nepravdu i nasilje već dugo, i koji publici predstavljaju delove i odbljeske prošlosti i sadašnjosti koju delimo ali koju možda ne osećavamo svi na isti način.
Nick Cave
Koristeći materijale kao što su veštačka dlaka u svim mogućim bojama, kristali, delovi džempera, plišane igračke (najčešće majmune) pa čak i gramofone i globuse i u tom miksu jako je teško tačno definisati ono što Nick Cave stvara. Jesu skulpture, jesu i oklopi, jesu i instalacije, a sasvim sigurno jesu neophodan, istovremeno prelep i fascinantan oblik društvene kritike i borbe protiv rasne nejednakosti. Ovi komadi, po kojima je njegov rad i najpoznatiji, se nazivaju Soundsuits – zato što i jesu raskošno ukrašeni kostimi dizajnirani da zvone i zveckaju prilikom i najmanjeg pokreta. Soundsuits kombinuju u sebi skulpturu, modu i performans i povezuju anksioznosti koje imamo spram sopstvenog tela i društveni pogled na ono kako se oseća telo koje je drugačije. Kao što i sam kaže, njegovi radovi polaze sa više emotivnog nego intelektualnog mesta, iako su istovremeno i razigrani i neverovatno ozbiljni, zapravo su savršen primer za izraz koji je uveo Du Bois o “duploj svesti”. Dupla svest se odnosi na psihološko prilagođavanje crnih Amerikanaca u cilju preživljavanja u rasističkom društvu, a koja podrazumeva konstantnu svest o percepciji drugih na sebe. Tako je Cave i započeo rad na zvučnim odelima, inicijalno ih zamislivši kao vrstu rasno, klasno i polno sakrivajuće armature. Oklopa koji je istovremeno i uvredljiv i zaštitan, kao artikulaciju ranjivosti koju oseća crni pojedinac. I, nije uopšte slučajnost da je njegov prvi Soundsuit nastao 1992. nakon što je policija Los Anđelesa na smrt prebila Rodney Kinga. Cave pokušava da odgovori na pitanje “Kako da postojim tamo gde me smatraju pretnjom?”
Legenda savremene američke fotografije, koja je fotografijom počela da se bavi sasvim spontano. Znala je da je teme neravnopravnosti rasa i klasa zanimaju, ali ne i na koji će se način baviti time. Onda je za 20. rođendan dobila prvi fotoaparat. “Oh, ok. Ovo je moje oruđe. To je to” kaže Carrie Mae u jednom od intervjua, i zaista je to bilo i ostalo tako. Njene fotografije i kratki filmovi su vizuelno zamamni i prošli su dugačak put u redefinisanju pozicija, perspektiva i pretpostavki, u odnosu na afro-američki subjekat, koji je njena centralna tema. Ona je pre svega talentovani pripovedač, koji nam priča priče i tekstom i fotografijama, i kreira narative u vezi sa ženama, radničkim zajednicama, i zajednicama nebelačkog stanovništva. Donosi autentične poglede iz perspektive iz, ne na, ove grupacije, i veoma često se poigrava sa referencama iz istorije umetnosti. Ona takve narative rekreira, postavljajući gotovo identične setinge, samo sa drugačijim glavnim junacima, kao u seriji fotografija “Not Manet’s Type” , na kojima predstavlja samu sebe kao umetnikovu muzu i predmet čežnje.
