Da li ste primetili da, kada upoznate nekog novog – nažalost posebno žene – jedna od prvih stvari koje vam kažu o sebi jeste da bi trebalo da smršaju? Obično se spomene i kako su se u poslednje vreme ugojile zbog selidbe ili promene posla, prestanka pušenja (to je moj izgovor)… Neka više, neka manje, ali velika većina se žali, a nekad mi se čini radi još goru stvar – pravda se realnim strancima. U poslednje vreme sam to počela sve više da uočavam i, iskreno, postoji samo jedna paralela koju mogu da povučem – bombardovanje. Kao kolektivna trauma za koju se pravimo da je nismo preživeli (a nekad se zaista tako i osećamo) ali koja nekako uvek ispliva u razgovorima koji se vode pred zoru u većem društvu. Vrlo često u obliku “kakve su ludilo žurke bile za vreme bombardovanja”.
Pre izvesnog vremena sam od devojčice od sedam godina čula kako sama sebi govori (dok gleda u kiflice) kako „ne smemo puno jesti ili ćemo biti debeli, a to ne valja“. Za početak, devojčica u pitanju uopšte nije blizu debelog i ide na gimnastiku. Pošto sam se osetila kao da me oblio hladan tuš, krenula sam da čačkam i stigla do podatka da preko 60% devojčica od 11 i 12 godina misle da treba da izgledaju savršeno i da proporcionalno velik broj njih veruje da treba da bude na dijeti. Ako vam treba pojačivač informacija, to je pre i nego što postanu tinejdžerke. Ispada i da više od pola adolescenata ima anksiozna osećanja vezana za svoje telo. Očigledno je da je opsesija optimizacije samog sebe u punom jeku, a da su njeni proizvodi u velikoj meri prevazišli optimalno i prešli u toksično. Prvenstveno iz razloga što nas konstantno podseća da treba da budemo bolji nego što smo trenutno i da to kakvi smo ne treba da bude prihvaćeno ni od nas samih ni od društva.
Osećaj sopstvenog identiteta sve više zavisi od toga koliko se pažljivo konstruisana slika koju nudimo svetu na lajkovanje zaista tom svetu i dopadne.
Veza između tela i uma je oduvek bila složena. Od kada je sveta i veka ono što mislimo se manifestuje u fizičkom, a različiti oblici tela imali su uvek svoje simbolično značenje. Rubensove žene danas bi bile žrtve bulingovanja, a sam Rubens bi verovatno odbio da naslika Kate Moss. Telu je uvek pripisivano neko značenje, ono je gledano, oblačeno i kićeno (ili skidano).
Ipak, današnja kultura je opsednuta ispitivanjem i kritikovanjem ili slavljenjem tela. Ovome su posebno doprineli telefoni (da li znate da neki hirurzi nude selfie makeovere zato što ljudi gube razum i bitnije im je da izgledaju dobro na fotkama nego u stvarnom životu). Putem društvenih mreža smo, ako smo na njima aktivni, konstantno pod budnim okom drugih koji nas gledaju i lajkuju. Kompanija Dove je sprovela istraživanje po kom je u proseku potrebno da neko dobije 124 lajka da bi se osetio dobro (?) ali večina ljudi dobije manje od trećine ovog broja. Na njihovom sajtu ćete pronaći i podatak da se samo 4% ispitanih žena oseća lepim, 72% devojaka oseća ogroman pritisak da budu lepe, a čak 80% vidi bar jednu lepu stvar na drugim ženama ali ne i na sebi. Ovo, naravno, nije naučno istraživanje ali je zastrašujuće. Ne mogu da se ne zapitam: kada tačno je fizički izgled postao po intenzitetu jednak kolektivnoj traumi?
Izuzetno važno je shvatiti i prihvatiti da su sve anksioznosti vezane za naše telo, u suštini, naše emotivne anksioznosti.
Da stvari budu još ozbiljnije, deformisana stvarnost u kojoj većina nas živi nas jednostavno programira da ne uspemo kada je telo u pitanju. U svetu koji postoji samo virtuelno, vrednost se crpi iz spoljnih izvora, i ozloglašeni citat britanskog umetnika i pisca Johna Bergera da “žene posmatraju same sebe dok ih neko gleda” počinje danas da važi za sve, nezavisno od pola. Naš osećaj sopstvenog identiteta sve više zavisi od toga koliko se pažljivo konstruisana slika koju nudimo svetu na lajkovanje zaista tom svetu i dopadne.
Imajući sve ovo u vidu ciljevi postaju sve viši i viši. Praktično nerealni. I više nije važan konkretan oblik nekog tela – svaki tip ima svoju grupu obožavatelja. Naćićete one koji veličaju pro ana ili pro mia estetiku, baletsku građu, siluetu sestara Kardashian… sve prolazi. Ne, ono što je važno je način na koji se cilj dostiže, a to je bukvalno vajanje. U teretani, baletskoj sali ili na hirurškom stolu, nije bitno. Bitno jeste samo da je telo pod apsolutnom kontrolom i apsolutnom disciplinom za vreme svog puta ka tome da se dopadne drugima. Današnja kultura je voajer koji posmatra dok, u sali punoj ogledala, optimizujete i vajate svoje telo dok ne postane “najbolja verzija sebe”.
U svojoj osnovi, filozofija da se bude “najbolja verzija sebe” i težnja optimalnom zdravlju i kondiciji jeste pozitivan cilj. Puno zadovoljstva leži u napretku, a vežbanje donosi i ogromne benefite koji nemaju veze sa izgledom. Nažalost, u trenutnoj društvenoj situaciji u kojoj se disciplinovanje tog istog tela vrednuje više nego bila šta drugo sami sebi smo poslagali kockice na putu ka neuspehu. Ako se ne uklapate u standarde neverbalna poruka je da ste nemarni, a vi sami lako možete osetiti potrebu da se zbog toga kaznite na razne načine. Kontrola nad sopstvenim telom nije jednostavna stvar, čak i ako zanemarimo činjenicu da apsolutna kontrola nad njim nije ni izvodljiva. Naša samosvest je skup iskustava i emocija koje sakupljamo čitav život, a te emocije se manifestuju preko našeg tela.
Mentalitet koji nas goni da se “popravljamo” 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji čini da smo konstantno predodređeni da se osećamo nedovoljno dobrim. Društveni pritisak da telo treba da izgleda savršeno samo dovodi do visokog broja ljudi koji su svojim telom nezadovoljni i toga da anksioznost u vezi sa sopstvenim telom postaje standard. Ono što je izuzetno važno je shvatiti i prihvatiti da su sve anksioznosti vezane za naše telo, u suštini, naše emotivne anksioznosti. A onda, treba da zastanemo za trenutak i pozabavimo se njima na pravi način.
