Porazgovarali smo sa lokalnim umetnicama kakva je situacija na art sceni u gradovima širom Evrope u kojima žive i rade

U gradu u kome živim novi talas se ne samo pripremio, već je jako brzo uzeo razmere cunamija u brojkama, za koje još uvek nisam sigurna šta tačno znače. Neki tvrde da su bolnice pune, neki da nikada nisu bile praznije. Ulice su prazne u svakom slučaju, ljudi se plašljivo okupljaju po kućama i smišljaju načine kako da najbezbolnije prežive najneizvesniju zimu u poslednjih nekoliko decenija.

Otvaranja su nažalost zatvorena. Art scena postoji samo na internetu kroz foto dokumentacije izložbi koje su se desile u prostorima u koje nije kročio niko osim umetnika samih. Male galerije se gase, zbog nemogućnosti da se održe u vreme krize. Umetnici se sve češće okreću nekim drugim zanimanjima, posebno oni neafirmisani, čije su karijere tek u nastajanju.

Činjenica da zbog cele situacije nisam sigurna na kojoj lokaciji će se nastaviti moj život posle studija koje sam nedavno završila, me je okrenula od slikarstva ka digitalnim formama izražavanja. Nemam gde da skladištim ništa što ne mogu da ponesem sa sobom, tako da su velika platna i boje moja prošlost o kojoj nostalgično razmišljam. Sada se sve svodi na ono što mogu da stvaram iz krila, na krevetu nekog Airbnb apartmana, male sobe u porodičnoj kući ili sa kauča nekog od bliskih prijatelja. To što nastane obično su crteži, video radovi i kratki tekstovi introspektivnog karaktera.

Budućnost generalno pa i budućnost umetnosti mi je trenutno toliko neopipljiva da teško da mogu da zamislim bilo koji scenario. Zamišljam je kao beskrajno polje u magli. Ali nadam se da će u toj magli u nekom trenutku da se zacrveni sunce i da će jasnoća zablistati horizontom.

Pre dve nedelje sam završila magistarski projekat na kome sam radila više meseci i trenutno se odmaram i radim na projektima za koje ranije nisam imala vremena. Upravo se nalazim na graničnom prelazu Horgoš po ko zna koji put u životu na putu nazad u EU i srećna sam što sam i u ovoj nestabilnoj realnosti uspela da provedem vreme sa bliskim ljudima i malo otopim srce u Beogradu koji mi zauvek i beskrajno nedostaje.

Nažalost se situacija u Beču nije baš normalizovala, ali s druge strane mislim da su se svi već nekako navikli na situaciju. Do sada su se mere u proteklih par meseci stalno menjale, i sve više pooštravale jer je količina zaraženih sve više rasla. Od sledeće nedelje dolazi nažalost drugi lockdown. Sva okupljanja su zabranjena, dešavanja otkazana, i restorani i kafići se ponovo zatvaraju. Od 8 uveče do 6 ujutru se uvodi zabrana kretanja napolju. Sve se opet svodi na minimum.

Art scena se dosta promenila. Otvaranja skoro i da ne postoje kao što je pre bilo, već je to celodnevno otvaranje pa možeš doći u bilo koje vreme. Ali forma otvaranja se stalno menja. Viđam generalno mnogo manje ljudi sa umetničke scene nego pre, a otvaranja na kojima je bilo moguće sresti ljude i popričati ne funkcionišu tako lako. Skoro sam učestvovala na Parallel umetničkom sajmu, alternativi glavnom Vienna Contemporary. Bezbednosne mere su bile toliko povišene da na izložbi gde je učestvovalo nas sedam, nije smelo da bude više od nas dvoje u zgradi istovremeno na otvaranju. To je bilo baš frustrirajuće jer nismo mogli da budemo tu pored svojih radova i da normalno razgovaramo sa posetiocima. Generalno se mnogo toga više radi online - razgovori, pa čak i vođenja.

Kada se sve zatvorilo početkom marta, osetila sam neku vrstu olakšanja jer sam znala da su svi stali, i to mi je dalo kao neku dozvolu da se malo opustim. Mislim da je to opuštanje generalno neophodno u stvaranju, iako nisam imala običaj da pravim veće pauze inače. To je dovelo do toga da trenutno manje stvaram, ali i to mi je ok. Takva je situacija, i gledam šta će doneti. Tu kreativnu opuštenost koristim da isprobavam stvari koje sam uvek htela ali nisam stigla, isprobavam drugačije medije i kombinacije, trenutno radim u programima za 3D modelovanje i neke skulpture. S druge strane, dosta crtam u sveskama, koje su postale neka vrsta apstraktne dokumentacije stanja. Teme kojima se bavim su ostale manje ili više iste, trenutno ne tematizujem direktno situaciju, ali mislim da se na nekom indirektnom nivou pojavljuje u radu. Što se tiče izlaganja, to mi baš nedostaje, rad sa ljudima, kustosima i kolegama i proces stvaranja i formulisanja izložbe. Skoro sve izložbe na kojima je trebalo da učestvujem su ili otkazane ili odložene za kraj ili sledeću godinu.

Nisam sigurna iskreno. Mislim da je sa ovom situacijom jako teško predvideti šta će se dogoditi u nekoj daljoj pa i bližoj budućnosti. Sa ovakvom situacijom se jasnije vidi, ako to ranije nije bilo vidljivo, koliko je umetnička scena uslovljena (kulturnom) politikom države ili grada. Stvari se konstantno menjaju ali ono što je sigurno jeste da ova situacija utiče na sve nas i da se apsolutno sve oblasti života rekalibrišu, kao i da ćemo morati brzo da se navikavamo na promene, jer se situacija neprestano menja. S toga mislim da ne možemo očekivati neku fiksnu situaciju u budućnosti, već prilagođavanje na konstantnu promenu situacije.

Trenutno radim na jednom in-situ projektu. Radi se o većoj instalaciji u privatnoj kući. Jako mi je interesantan ovaj pristup radu i odličan je primer kako bilo ko želi da podržava umetnike, može na ovaj način. Ovo je odličan primer kako se i forma podržavanja i sponzorisanja umetnika menja. Mnogo se više vremena provodi kod kuće, s toga je fokus na enterijeru i efektu koji kućni prostor ima na naše raspoloženje i psihičko stanje. Ne provodimo toliko vremena napolju kao pre, i kuća nije samo mesto gde prespavamo i jedemo. Stambeni prostor dobija mnogo veću važnost nego ikada ranije čini mi se.

Francuska je i zvanično u drugom talasu. Ja sam upravo doputovala u Pariz iz Beograda, letom koji je pomeren zbog proglašenja drugog lockdown-a. Samo ovaj put ljudi neće prestati da rade, imaćemo posebne potvrde za odlazak na posao, u prodavnicu itd… Zvuči skoro kao sci-fi, samo manje zabavno. Na izlasku iz aviona su nam radili kovid test, u prodavnici izgleda kao da će svi opet da mese hlebove. Granice sa zemljama van Evropske Unije se izgleda zatvaraju, tako da je to, meni, frustrirajuć osećaj. Drago mi je da sam na kratko videla porodicu, drugare i slatke kuce iz Beograda. U Parizu, instinktivno se zbližavamo sa komšijama iz zgrade, obzirom da viđanje sa drugarima koji ne žive na istom mestu nije predviđeno novim merama. Ništa se nije normalizovalo.

Nakon prvog karantina neki muzeji i galerije su ponovo počeli da rade. Bilo je čudno i paradoksalno – manje smo se se ljubili pri pozdravu, ali posle par pića zagrliš drugare, pa se onda preispituješ da li je to ok. Dosta projekata koje sam planirala pre kraja ove godine su pomereni za 2021. To je sa jedne strane i ok, jer mi ostavlja više vremena za rad u studiju i istraživanje bez pritiska i rokova koji se bliže. Sa druge strane je i zabrinjavajuće, ali sada još uvek mogu da kažem da mi je zabavan taj period produkcije dok je ceo svet na nekoj vrsti pauze.

Igrala sam više igrica nego ikada i gledala više filmova nego inače, to je super uticalo. Tematski se moj rad nije mnogo promenio: i dalje se bavim temama utopije/distopije, naučne fantastike, tehno-animizma… I pre pandemije sam, sa Samom Tvajdelom, radila na AR projektima i internet umetnosti, tako da sam svakako zainteresovana za umetnost koja je pravljena da postoji samo u digitalnom prostoru. U isto vreme, ne mislim da to ugrožava umetnost u realnom prostoru i i dalje se bavim slikom, crtežom, instalacijom… U smislu produktivnosti i fokusa, prethodni meseci su za mene zapravo bili ok. Ipak, stvorili su povremenu anksioznost prema budućnosti jer su postojeći problemi u društvu, ne samo u umetnosti, postali još vidljiviji i ekstremniji nego pre. To verovatno utiče na nas i više nego što primećujemo.

Pa nadam se da je ima, obzirom da imam i nove super akvarele.

Trenutno radim dosta na papiru i obožavam akvarel. Galerija Novembar će izložiti nekoliko novih u novembru u Beogradu, u okviru grupne izložbe koju, na žalost, neću videti uživo. Ali zvuči super. Sa Samom radim na novoj real-time animaciji sa temom simbiotskih odnosa. Pravimo nove modele bića, stvorenja, organizama, u 3d-u i na papiru. Upravo smo imali Zoom vezan za jednu izložbu, ali obzirom da je upravo došlo do uvođenja novih mera u Francuskoj, izgleda da je i taj datum neizvestan.

Poprilično je haotično, i mogu reći nimalo naivno. Drugi talas je počeo negde početkom oktobra, a pre neki dan su zvanično uveli lockdown i testiranje celog stanovništva. Prvi talas je bio potpuno drugačiji, svi su bili preplašeni, međutim u drugom su svi izgubili strpljenje, a država je odlučila da uvede nove mere.

Što se tiče umetnosti u galerijskim prostorima, izložbe se za sada i dalje održavaju, jer moraju grantovi barem za ovu godinu da se ispoštuju i te pare moraju da se potroše, pa su mnogi umetnici čak i prinuđeni da produkciju radova i otvaranja izložbi održe ove godine. Tako da, oni koji su podržani od strane fondova, a to je većina, korona ih nije zaustavila, čak ih je prinudila da neke stvari reše što pre. Sa druge strane, broj ljudi koji mogu da budu u galerijskom prostoru je veoma limitiran, pa mislim da je malo problematično jer tu umetnost nema ko da vidi. Ljudi baš i nisu spremni da čekaju ispred galerije u toku ovih hladnih dana. Ono što ostaje je definitivno dobra dokumentacija, ali verujem da svaki umetnik ima potrebu da njegovo delo doživi interakciju sa publikom.

Osećam i ne osećam promene. Jer, da, neke teme koje ja istražujem su direktno vezane sa pitanjem nevidljivih bića sa kojima živimo ovaj život. Kada je počela korona postavljala sam sebi razna pitanja za moj rad "We are not only us" – koji je izgrađen na ideji da ono što ne vidiš te čini, i obrnuto. Taj rad je u stvari igranje sa svetom koji ne poznajemo – sa bakterijama i virusima koju su tu sa nama, koji su tu da nas vole, a na koje zaboravljamo, a setimo ih se onda kada nas nešto zaboli na našem telu. U tom smislu korona me je zaista poljuljala, pa sam nekoliko puta pomislila da sam mali segment tog fenomena istražila. Sa druge strane, u nekim momentima izolacije sam imala vremena da se malo više posvetim umetnosti, čitanju i kreiranju nekog novog materijala.

Ovo što nam se trenutno dešava sigurno će nam doneti i nešto novo u smislu prezentacije, ali i razumevanja umetnosti. Verujem da će se jedan deo umetnost orijentisati u smeru arhiviranja i distribuiranja svojih praksi kroz internet, a verujem da će u jednom momentu postati i bestelesna. Takođe mislim da će novi umetnici biti zapravo naučnici. Mada, novac neće tako brzo nestati, tako da će ljudi i dalje morati da proizvode radove u materijalnom smislu da bi se trgovina održala.

Da, trenutno se spremam za dve nove rezidencije - K.A.I.R. residence i Schaubmarov mlyn, koje će biti na proleće sledeće godine, i veoma se tome radujem. Planiram da se posvetim istraživanju konekcije između veštačkog i prirodnog sveta, i mitovima koji prate ove teme.

Trenutno pokušavam da čitam knjige na slovačkom, kako bih jezik što bolje savladala, a to je uglavnom neka smešna literatura koja me zabavlja kao na primer knjiga koju sam slučajno našla "Cesta k úspechu" Arnold Schwarzenegger.