"Women Street Photographers" je knjiga kojom smo ovih dana opčinjeni, i ove autorke dodajemo na follow listu
Ruska fotografkinja Gulnara Samoilova je jedno od imena na fotografskoj sceni koja izuzetno dobro razume šta znači street fotografija i šta treba da se nalazi u njenoj suštini. Kameru je uzela prvi put sa 15 godina, kako sama kaže tražeći beg iz svakodnevice i mogućnost da sačuva trenutke koji su zaista lepi. Kao neko ko je odrastao u ruralnoj sredini, i velikom siromaštvu, nije uvek bilo jednostavno pronaći ono zaista lepo i fascinantno, ali je upravo zato Gulnara postala uspešna kao što jeste budući da je u teškim i izazovnim uslovima uspevala da pronađe možda ne ono po difoltu prelepo, ali autentično, sirovo, jednostavno, jedinstveno. Inspirisana činjenicom da su žene kao ona oduvek doprinosile uličnoj fotografiji, ali da je ista uvek bila fokusirana na muškarce i njihovu perspektivu, pre nekoliko godina je pokrenula projekat Women Street Photographers – putujuću izložbu, i Instagram platformu koja otvara mogućnost da se čuju novi glasovi kako amaterki tako i profesionalnih fotografkinja.
Kao logičan nastavak projekta ovog meseca je objavljena i istoimena knjiga Women Street Photographers koja je zamišljena da pomeri granice i napravi dodatni prostore za radove fotografkinja, i broji 100 imena savremene fotografije, 34 nacionalnosti, i ozbiljan raspon u godinama, budući da autorke imaju od 20 do 70 godina.
Kako Gulnara i sama kaže nikada nije imala ideju da knjiga bude samo skup fotografija već da donosi priču. I donosi je, tako što nas baca sa australijskih plaža na prepune ulice Džaipura, ili na tradicionalno venčanje u Iranu. Donosi nove perspektive, nove priče, i mnoštvo glasova koji uprkos razlici u godinama pričaju istu priču. Priču nove generacije žena koje izazivaju stereotipe i predrasude, i vladaju "street" fotografijom koja se dugo smatrala predominantno muškim poljem. "Svet je otkrio Vivian Maier, na primer, tek nakon njene smrti 2009. Hvala bogu da smo je uopšte i otkrili. Ima još mnogo toga da se uradi, ali više nema izgovora". I nema, i zato u slavu knjige, i sjajnih imena koja objedinjuje, izdvajamo autorke koje su najviše privukle na pažnju.
Alice je strastvena street fotografkinja, koja svojom kamerom istražuje kulturu i subkulture već dugo, i sve to nerazdvajajući se od svoje Rolleiflex kamere iz 50-ih. S obzirom na to da se tokom života puno selila i živela po inostranstvu, fotografiju je i spojila sa putovanjima i u njoj videla rešenje za premošćavanje društvenih razlika i normi, i otkrivanje i predstavljanje univerzalne čovečnosti. S obzirom na to da često ne poznaje jezik u državama u koje odlazi, osmeh, pokret i gestovi su postali osnovna merna jedinica njene fotografije i podsetnik da smo iako mnogo različiti u slavljenju, u tugovanju, u zabavi, svi prilično slični.
Daro je mlada gruzijska fotografkinja, čiji su radovi toliko intimni, sirovi i direktni, da je gotovo moguće osetiti miris hrane koja se sprema, žamor ljudi i kuckanje čaša punih piva. Njeni najpoznatiji radovi vezani su za tradicionalne običaje kavkazkog regiona, kao i turbulentnu istoriju. Možda i najpoznatija foto priča je “Terror Incognita”, koja dokumentuje život čečenskih izbeglica koji su pobegli od razornog rata, kao i priča o udavanju mladih devojaka za koju je dobila Lensculture nagradu kao i EU nagradu za foto-novinarstvo.
Po zvaničnoj vokaciji Farnaz je grafička dizajnerka, ali ona koja je veoma brzo shvatila da je fotografija njena velika ljubav i apsolutno se posvetila tome. Njeni radovi su gotovo u potpunosti fokusirani na žene, njihove emocije, stanja, položaj, borbe, pozicije i pokušava da prikaže različite situacije u kojima se žene često nalaze. Jedna od njenih najpoznatijih fotografija su žene u autobusu koje žmure i dremaju, a Farnaz se ovim radom zapitala koliko žena zapravo žmuri kroz ceo život, i ostaje nesvesno svojih prava. Moćne fotografije, neretko rađene crno-bele i izuzetno važni katalizatori društvenih pitanja.
Regula Tschumi, švajcarska fotografkinja uz studije fotografije, ima i doktorat iz socijalne antropologije, što prilično objašnjava odakle njena ljubav prema istraživanju i beleženju kulture, života i svakodnevice, afričkih zajednica. Njena dokumentarna fotgrafija beleži pogrebne obrede u Gani, tradicionalne ručkove u Grčkim selima, zanatske radove i sveukupno donosi pogled u nešto drugačiji svet i život od onog na koji smo navikli ušuškani u evropskim sredinama. Od 2018. je počela češće i značajnije da dobija priznanja za street fotografiju. Imala je nekoliko izložbi širom sveta, dobila prvu nagradu prošle godine na Street Photo Festivalu u RImu, a ove godine Women Street Photographers Patti Fogarty Award.
Heather Solomon živi i radi u Njujorku, i već neko vreme važi za jedno od "the" imena njujorške ulične scene. Kao neko ko je master kulinarskih umetnosti, i doktorantkinja dečije psihologije, njena prethodna zanimanja nastavljaju da utiču na njen sadašnji posao. U njenim radovima primetan je veoma istančan osećaj za ljude oko nje, pažnja koju poklanja sitnicama, i neverovatan talenat za predstavljanje karaktera. Prelepi i kompleksni radovi u kojima Heather istražuje ljudsko iskustvo, prvenstveno se fokusirajući na žene na ulici. Kako se oblače, kako gestikuliraju, kako osećaju, kako ta osećanja ispoljavaju. Geometrija, svetlo i boja, su sveto trojstvo njenog rada.
Marisa spada u one street fotografkinje koje nepogrešivo uspevaju da uhvate trenutak. Onaj u kom samo što se nešto nije dogodilo, ili upravo jeste, ili se niodakle idealna kompozicija samo stvorila, ili neka prilično ekstravagantna pojava. Marisa beleži brzo i intuitivno i to njenim radovima daje neodoljivu sirovost, a njenim junacima bliskost kao da su nam komšije ili poznanici koje smo već negde viđali.
Turkinja Pelin Guven rođena je i odrasla u Istanbulu ali je veći deo svog odraslog života provela u Aziji. Od Seula preko Bangkoka do Taipeija, pre nego što se odselila u Beijing u kom već neko vreme živi i radi. Kako i sama kaže, azijska kultura je njen nepresušan izvor inspiracije, i Pelin koristi svoje okruženje za inspiraciju i uvek pokušavala da što bolje i temeljnije istraži prostor u kom živi i radi. Spontanost je ključna reč njenih radova, i ono što je verovatno i najprimetnije na njenim fotografijama.
Povezani članci
Buro 24/7 Izbor
