Povezano
Kada razmišljam o Louise Bourgeois, prva asocijacija nije monumentalni pauk, već ruke. Njene ruke koje stvaraju, uvijaju, pletu, kao da pokušavaju da obuzdaju haos prošlosti. Ili možda ruke njenog pomoćnika, prijatelja, spasitelja – Jerryja Gorovoya. Njihov odnos je bio gotovo poput onih koje Bourgeois oslikava u svojim skulpturama: dualnost, oslonac, konflikt, toplina.
Ćelije Louise Bourgeois kao iskustvo
Njeni radovi bili su objekti, i bili su iskustva. Spiralna žena visi u prostoru, telo je stegnuto, krhko, ali i slobodno u svom vrtlogu. Sve što je stvorila, od gvozdenih ćelija do tekstila, nosilo je sećanja, strahove, priče iz detinjstva koje nisu prestajale da je progone. Rano suočena sa gubitkom majke i očevom neverom, pretvorila je svoje traume u materijal – bronzu, čelik, tkaninu – i dozvolila da govore univerzalnim jezikom bola i isceljenja.
U „Ćelijama“ (Cells), Bourgeois je zatvarala strahove u ograničene prostore, ponekad ogledala, ponekad komade odeće, uvek evocirajući osećaj voajerizma. Kao da nas tera da se suočimo s vlastitim ogledalima, sopstvenim ćelijama. Ta ogledala ne pokazuju ono što želimo da vidimo, već ono što je – kako je sama rekla – „kvalitet vaših očiju“ koji odlučuje.
Suočavanje sa ogledalom – suočavanje sa sobom, i prihvatanje
Bourgeois je ogledala postavila tako da nas istovremeno privlače i odbijaju. Gledati u njih značilo je i gledati unutar sebe, dok su oči isklesane u mermeru posmatrale iz druge dimenzije, tiho podsećajući da je stvarnost uvek subjektivna, da je ono što vidimo tek odraz onoga što jesmo.
Ali ono što Louise čini posebnom nije samo njena hrabrost da zaviri u ponore svoje psihe, već način na koji je te ponore ispunila humorom, ironijom, nežnošću. „Volim spiralu,“ govorila je. „Predstavlja kontrolu, ali i slobodu.“ Možda je zato njena umetnost uvek igrala na ivici između suprotnosti – između prošlosti i budućnosti, zaštite i opasnosti, bola i zadovoljstva.
A pauci? Oni su nešto drugo. Oni su figura majke: zaštitnice, tkalje, ali i opasne predatorke. Njihova mreža nije samo mesto skloništa već i zamka, simbol odnosa Bourgeois prema njenoj majci, koja je radila u porodičnoj radionici za restauraciju tapiserija. „Pauk je moj najuspešniji motiv,“ izjavila je. Maman, njena monumentalna bronzana skulptura, stoji poput totema, čuvara prošlih veza i krhkog tkanja odnosa. Za nju, pauk je bio idealna metafora – neumorni radnik, graditelj i popravljač.
Spirale, ogledala, pauci – svi ovi motivi u radovima Louise Bourgeois pričaju priču o balansiranju između suprotnosti. Kontrola i haos, strah i suočavanje, prošlost i budućnost. I baš kao što nas ogledala u njenim radovima primoravaju da vidimo ono što ne želimo, paukova mreža nas podseća da, koliko god se trudili, nikada ne možemo potpuno pobeći iz sopstvenih priča.
I baš kao njeni pauci, koji su istovremeno majke i predatori, rad Louise Bourgeois ostaje snažno prisutan, isprepletan s našim kolektivnim sećanjima. Ako je umetnost terapija, onda je Bourgeois bila njen najiskreniji pacijent. A možda i njen najbolji terapeut.
Foto: MoMA, Tate, Instagram