U eri streaminga, gde algoritmi oblikuju svaki aspekt našeg slušanja muzike putem aplikacija – beskrajno dugački albumi postali su neizbežan deo ove industrije. Ne govorimo samo o dužini pesama – mada je i to problematika za sebe, nego o albumima, veoma često i duplim, koji kao da su dizajnirani da nikada ne prestanu. Umesto sirovog umetničkog izraza, današnji albumi sve više deluju kao muzički feedovi – neprekidni nizovi zvuka, gde je primarni cilj zadržavanje pažnje, a ne umetnička koherencija.
Beskrajni albumi: Nova forma?
Setimo se Kanye Westovog „The Life of Pablo“ albuma od čak dvadeset pesama. On nije samo album u formi na koju smo do sad navikli – zaokružena celina za sebe, već konstantno evoluirajuća muzička forma (ne pronalazim jednostavniji izraz). Preciznije, delimično završen, sa naknadnim izmenama koje su bile uvek dostupne na streaming platformama i koje su dodatno proslavile album i udvostručile preglede. Slično tome, Frank Ocean je na albumu „Endless“ doslovno ponudio album koji kao da nikada ne prestaje, pored filma koji ga prati, sa devetnaest pesama na njemu.
Ovaj novi oblik stvaranja albuma savršeno odgovara dinamičnoj muzičkoj industriji, gde umetnici žele da ostanu relevantni u moru novih izdanja, a da konstantno izbacuju nešto novo. Samim tim i konstantno podižu ukupnu zaradu od muzike.
No, pitanje je – ko zaista kontroliše i naručuje ove beskrajne albume? Algoritmi streaming servisa poput Spotifya, Apple Musica ili sami umetnici? Algoritmi su postali muzički bogovi koji diktiraju šta ćemo čuti a na neki način i šta ćemo voleti, forsirajući formate i strukture koje mogu ‘uhvatiti’ slušaoce na što duže vremenske periode.
Dakle, metrika je počela aktivno da diktira muzičke trendove i kontroliše izvođače.
Algoritmi = Bogovi
Uđimo malo dublje u svet algoritma na muzičkim aplikacijama. Naša plejlista se ne završava. Uvek nas čeka još jedna preporuka, još jedan artist koji „nam se možda dopadne“. I, naravno, tu su beskonačno dugački albumi koji se savršeno uklapaju u ovu strategiju. Zvezde poput Drakea i Migosa sve više stvaraju albume koji su toliko dugački, a artisti takođe izbacuju muziku ekstremnom brzinom. „Scorpion“ ili „Culture II“ su prepuni pesama koje bi lako mogle biti odvojeni albumi i to u razmaku od nekoliko godina, ali su ipak upakovane u jedno gigantsko izdanje – kako bi algoritmi mogli da ih puštaju i preporučuju iznova i iznova. Kvantitet ili kvalitet? Birajte, jer svi znamo da ne može oba, a da se prethodno ne uloži mnogo vremena i truda.
Zašto? Jer je fokus na broju streamova, ne na kvalitetu ili timeless albumima. Veća dužina albuma donosi više streamova, više zarade, a umetnici, pritisnuti potrebom za neprestanom produkcijom, moraju igrati prema pravilima algoritama.
Umetnici postaju žrtve sistema
Mnogi bi mogli reći da su umetnici žrtve ovog algoritamskog bogovskog sistema. Kao novinar, često razgovaram sa umetnicima koji osećaju pritisak da proizvode više i učestalije, albume i muziku koja kao da je namenjena da se dopadne što većem broju ljudi kako bi se takmičili sa platformskim trendovima i kako bi njihova muzika uopšte došla do određenog broja ljudi. Jedan mladi kantautor, čije ime neću otkrivati, nedavno mi je rekao: „Nekad bih radio album od 6, 7 pesama na kojima bih dugo radio, sada osećam da je to premalo za streaming.“ Umetnički izraz se gubi u potrazi za što većim brojem minuta provedenih na playlistama. Pa makar i na tu prevaru, da navedu ljude da poslušaju ceo album kako bi pronašli jednu, dve pesme koje mogu biti hit.
Algoritmi navode artiste da teže ka beskrajnim albumima i da izbacuju više, ali postavlja pitanje – da li bi Taylor Swift (boginja dugačkih albuma) ikada dopustila da je pritisak algoritma potpuno obuzme? Njeni albumi nekada imaju po 30 pesama, i da, deluju kao beskrajna traka pesama koja samo želi da zadrži pažnju. Ipak, deluje kao da Swift mudro koristi pravila igre. Ona ne dopušta da algoritmi kontrolišu njen umetnički izraz. Ili, bolje rečeno – zna kad da pritisne pauzu, a kada da Shake It Off–uje.
Kraj kreativnosti
Nikako… Beskrajno dugački albumi mogu ponuditi novu formu izraza, nešto što umetnici kao što su West ili Ocean koriste kao eksperimentalni alat. Pričanje dužih narativa može biti nešto pozitivno ako se albumima zaista posvete. Nekada kroz tako dugačke albume možemo da osetimo kako se artist menjao i na koji način. No, važno je praviti balans. Algoritmi mogu da promene način na koji slušamo muziku, to su na neki način već učinili. Ali, umetnici ipak imaju konačnu moć da promene način na koji stvaraju i serviraju muziku. Streaming platforme bez njih ne mogu, i to je suština. Autori su ti koji imaju moć da diktiraju pravila. Možda pravi odgovor leži u tome da se oslobode okova algoritma, dok koriste tehnološke mogućnosti i trendove u svoju korist.
Ako nas Taylor Swift i Charli XCX nečemu uče, to je da možete da zavladate algoritmima, a ne da dopustite da oni vladaju vama. Naravno, malo algoritamske magije može biti korisno, ali na kraju dana, pesme poput ‘Blank Space’ ili ‘Boom Clap’ ne postaju hitovi jer ih preporučuje neki softver – artisti su izvor genijalnosti, tržište van algoritama kreira trendove, a to smo mi, konzumenti. I koliko god algoritmi želeli da uvedu sistem, umetnička sloboda se uvek provuče između nota. Bar za sada.
Da, algoritmi kao neki bogovi vladaju muzičkim platformama (ali ne i van njih). Beskrajno dugački albumi ne moraju biti samo trik za streaming, mada i mogu. U rukama pravih umetnika, oni mogu postati neiscrpni izvori inovacije. Ali, u trenutku kada umetničko izražavanje postane robotička i AI funkcija na tastaturi – što nam neminovno stiže, moramo se zapitati – gde prestaje umetnost, a počinje matematika?
Foto: Pinterest
