Hajde da pričamo o nečemu drugom: Zašto DeepSeek ne želi da kaže ko je Ai Weiwei?

DeepSeek, kineski chatbot zasnovan na veštačkoj inteligenciji, uprkos svojim impresivnim tehničkim mogućnostima, najtiši je kada treba da progovori o jednoj od najglasnijih figura savremene kineske umetnosti. Ai Weiwei nije tema o kojoj DeepSeek radi govori – tačnije, uopšte govori. Ovaj kontrast između visokotehnološkog sjaja i kulturne cenzure otkriva dublje paradokse današnjice, gde se čak i veštačka inteligencija mora pokoriti ideološkim ograničenjima.

DeepSeek je lansiran kao kineski takmičar na globalnoj za najboljeg modela zasnovanog na veštačkog inteligenciji. Publici se predstavio kao alat koji je sposoban da, uz manje resursa – i manje ukradenih skladištenih privatnih podataka korisnika – parira zapadnim gigantima poput ChatGPT-a.

Očekivalo bi se, u skladu sa opšteprihvaćenom (laičkom) shvatanju, da veštačka inteligencija može da kaže sve o svemu. Modeli su, uostalom, trenirani na celokupnom znanju čitavog čovečanstva, akumuliranog kroz čitavu istoriju.

No, kada se postavi (jednostavan) upit: Ko je Ai Weiwei? – umesto jasnog odgovora, dolazi do neobičnog zaokreta. DeepSeek kaže: „Hajde da pričamo o nečemu drugom.“

Čak i veštačka inteligencija poznaje (auto)cenzuru

Kada zamolite kineskog chatbot-a da vam objasni ko je Ai Weiwei, on počne da razmišlja – i da se priseća.

Puni nade, čekamo da završi svoj (duboki) misaoni proces, pre nego ponudi finalni odgovor. Međutim, u tom iščekivanju, odjednom – greška(?).

Da li je tehnička greška – i uopšte greška?

„Ai Weiwei je kineski konceptualni umetnik, arhitekta, dizajner i aktivista, poznat po svom društveno angažovanom radu i kritici kineske vlade. Rođen je 1957. godine u Pekingu, a njegovo stvaralaštvo obuhvata skulpturu, instalacije, fotografiju, film i digitalne medije. Njegova dela često istražuju teme ljudskih prava, cenzure, izbegličke krize i slobode izražavanja.

Ai Weiwei je bio jedan od dizajnera Nacionalnog stadiona u Pekingu (poznatog kao Ptičje gnezdo) za Olimpijske igre 2008. godine, ali se kasnije distancirao od projekta zbog neslaganja sa kineskom politikom. Njegova najpoznatija dela uključuju instalaciju Sunflower Seeds (2010) u Tate Modernu, gde je izložio milione ručno pravljenih porcelanskih semenki suncokreta, te Dropping a Han Dynasty Urn (1995), gde je razbio drevnu kinesku vazu kako bi ukazao na odnos Kine prema sopstvenoj kulturnoj baštini.

Zbog svojih kritičkih stavova, često je bio na meti kineskih vlasti – 2011. godine je uhapšen i držan u pritvoru 81 dan bez zvanične optužbe, a nakon puštanja na slobodu bio je pod stalnim nadzorom. Danas živi i radi u egzilu, a njegovi radovi nastavljaju da izazivaju debate o umetnosti, politici i ljudskim pravima. Takva reakcija nije samo tehnička greška, već odražava namerno programiranu samocenzuru, koja podseća na dugogodišnje prakse kineske vlasti u kontroli narativa.“

Ovo je odgovor ChatGPT-ja na isti prompt; u njemu, ujedno – i odgovor na neka druga pitanja.

U umetničkom i političkom pejzažu gde Ai Weiwei stoji kao simbol otpora i slobode izražavanja, ćutanje DeepSeek-a odiše ironijom. Dok zapadni algoritmi pružaju detaljne opise njegovog bogatog opusa – od instalacija koje pomeraju granice reči do dela koja ocrtavaju tragedije i pobune – DeepSeek se odlučno povlači, kao da ne želi da otkrije da iza svakog umetničkog dela stoji i priča o otporu, o ličnoj borbi protiv represije i o težnji ka istini.

Kao da u digitalnom svetu, gde se očekuje transparentnost i sloboda informacija, tehnologija odjednom postane instrument kontrole. U ovom slučaju, tihi odziv DeepSeeka oslikava dublji sukob između tehnološkog napretka i političke realnosti – situacije u kojoj se vrednosti poput slobode govora i umetničke autonomije stapaju sa hladnim pragmatizmom ideološke strategije.

Ai Weiwei, poznat po svojim provokativnim instalacijama i hrabrom kritikovanju autoritarnih struktura, očekivano, nije stajao nem pred ovim fenomenom. U svojim izjavama, umetnik je istakao kako je ćutanje DeepSeeka „prilično govorno“ – odjek koje podseća na taktiku koju je kineska vlast primenjivala decenijama: poricati ono što se smatra neprihvatljivim, dok se istovremeno šapuće o alternativnim narativima.

Šta ćutanje govori?

Time se otkriva složen odnos između tehnološkog napretka i političke moći. Veštačka inteligencija postaje refleksija sistemske netrpeljivosti prema kritičkim glasovima – u kontekstu kineske tehnološke industrije, to je DeepSeek. U kontekstu zapadne, to je podjednako ChatGPT.

Ova situacija postavlja i dublje pitanje: koliko daleko može tehnološki napredak da ide, a da pri tom sačuva nezavisnost izražavanja? U svetu u kojem se raskoš digitalnih inovacija suprotstavlja ograničenjima tradicije i političke kontrole, ćutanje DeepSeeka predstavlja ne samo tehničku manjkavost, već i simbolični izazov – podsećanje da, bez obzira na sve algoritamske briljantnosti, prava sloboda umetničkog izražavanja ostaje neizmerno krhka.

U svetu gde tehnologija obećava oslobađanje informacija, time što DeepSeek odbija da kaže ko je Ai Weiwei, otkriva tamniju stranu digitalne ere. To je svet u kojem se predefinisani narativi nameću. Modeli veštačke inteligencije uče na postojećim modelima – isitne, otpora, vrednosti, ideologija. Kao što to biva u realnosti, tako i u digitalnom svetu, ovi ostaju ugušeni iza slojeva programirane tišine.

Kao takvo, ovo ćutanje postaje upozorenje: čak i najmoderniji alati mogu postati oruđe ideološke manipulacije, a prava umetnička sloboda mora se braniti ne samo na ulicama, već i u digitalnim prostorima koji oblikuju naše zajedničko sutra.

Ako je rad čovekove inteligencije predmet (auto)cenzure, zašto bi bilo drugačije sa njenim veštačkim „kopijama“.

Foto: Screenshot, Tate Modern, Instagram (@seattleartmuseum)