Nezakonito zatvaranje osoba sa invaliditetom u ustanovama socijalne zaštite i psihijatrijskim bolnicama i dalje je stvarnost za milione ljudi širom sveta, uglavnom onih sa pretpostavljenim ili stvarnim intelektualnim ili psiho-socijalnim invaliditetom. Ljudi su izloženi neljudskom i ponižavajućem postupanju i zlostavljanju, prinuđeni da čitav život provedu u instituciji. Deca i odrasli koji žive izolovano, bez ikakvih smislenih aktivnosti, vezani i sputani celog života, prisiljeni su da trpe opasan i bolan tretman koji može predstavljati mučenje.
Srbija u ovom pogledu nije izuzetak. Tek nakon izveštaja „Mučenje kao lečenje“ koji je organizacija Disability Rights International (DRI) objavila 2007. godine, u kojem je dokumentovano zlostavljanje i zanemarivanje dece i odraslih osoba sa invaliditetom institucijama u Srbiji, „novi“ pristup ljudskim pravima prema osobama sa intelektualnim i psiho-socijalnim invaliditetom dobio je preko potrebnu podršku institucija i organizacija za ljudska prava. Za ovaj izveštaj zaslužna je Dragana Ćirić Milovanović, naša žena nedelje.
Dragana je programska direktorka za Evropu DRI, angažovana na polju zaštite prava osoba sa invaliditetom od 2003. godine. Sebe opisuje kao braniteljku ljudskih prava, aktivistkinju za prava osoba sa invaliditetom i građanku sveta. Posvećena je zaštiti i promociji ljudskih prava dece sa smetnjama u razvoju i odraslih osoba sa intelektualnim i mentalnim teškoćama, posebno onih koji se nalaze u zatvorenim institucijama socijalne zaštite i mentalnog zdravlja. Aktivno učestvuje u izradi javnih politika i strateških dokumenata i zastupa prava osoba sa intelektualnim i mentalnim teškoćama pred državnim institucijama i međunarodnim telima za ljudska prava na nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou. Svojim radom u zemljama u regionu nadahnula je niz aktivista i aktivistkinja i pokazala da univerzalna posvećenost ljudskim pravima može prevazići političke, etničke i kulturne podele. Autorka je niza publikacija na temu deinstitucionalizacije, inkluzivnog obrazovanja, jednakosti pred zakonom i sprečavanja torture.
Nakon objavljivanja prvog izveštaja 2007. godine, Dragana se suočila sa pretnjama smrću kada je prvi put govorila protiv mučenja dece sa smetnjama u razvoju koja ceo život provode vezana za krevete u srpskim institucijama. Uprkos tome, uz podršku DRI, 2008. godine osnovala je Inicijativu za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S kako bi nastavila sa borbom za ljudska prava i puno socijalno uključivanje dece sa smetnjama u razvoju i odraslih osoba sa invaliditetom. Inicijativa MDRI-S je postala vodeća organizacija za prava osoba sa intelektualnim i mentalnim teškoćama i od svog osnivanja do danas vrši kontinuiran nadzor nad radom institucija u kojima su smeštene ove osobe. Nakon inicijalnog izveštaja iz 2007. godine objavljena su još dva izveštaja o stanju u institucijama – Sklonjeni i zaboravljeni (2012) i Zaboravljena deca Srbije (2021) koji je ponovo izazvao burnu reakciju javnosti.
Dragana je primarna autorka izveštaja Zaboravljena deca Srbije koji su 24. Juna 2021. godine objavile Disability Rights International i Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S u kojem se ukazuje da Srbija nije uspela da reši pitanje teških kršenja ljudskih prava u institucijama koja predstavljaju nečovečno i ponižavajuće postupanje – a u nekim slučajevima dostižu i nivo torture. Naročito je alarmantan položaj žena i devojčica u institucijama koje su izložene kontroli rađanja bez njihovog znanja i pristanka, što može prikriti sistematsko seksualno zlostavljanje i iskorišćavanje koje se dešava u nekim institucijama. Rezultati sprovedenog istraživanja jasno pokazuju da je deci sa smetnjama u razvoju prvenstveno ugroženo pravo na život, pa za njim i ostala garantovana prava. U izveštaju su prikazani slučajevi teškog zanemarivanja i manjka zdravstvene nege koji su rizični po život i zdravlje deteta. Posebno zabrinjava i dalje prisutno smeštanje novorođenčadi i male dece sa smetnjama u razvoju u institucije uprkos načelnoj zabrani smeštaja dece mlađe od tri godine. Deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nastavljaju da čame u institucijama širom zemlje, zaboravljena i izopštena iz društva. Manji broj dece koja su iz najlošijih institucija prebačena u manje objekte u njima i dalje tavore bez ljubavi i brige porodice. Smeštanje u rezidencijalne ustanove u Srbiji je opasno po psihičko i fizičko zdravlje deteta i neminovno vodi pogoršanju poteškoća u razvoju.
„Smeštanje novorođenčadi i male dece sa razvojnim smetnjama u institucije je nedopustivo, a uskraćivanje odgovarajućeg lečenja kako bi se umanjio bol ne predstavlja ništa manje od mučenja. Dok god Srbija ne preduzme hitne korake da spreči dalju institucionalizaciju deca će nastaviti da žive i umiru u institucijama. Srbija ima neposrednu obavezu da sva raspoloživa sredstva usmeri na podršku porodici i razvoj usluga u zajednici, a ne na premeštanje dece iz većih u manje institucije.
Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom – koju je Srbija ratifikovala – zahteva od država da omoguće svoj deci da odrastaju u porodici, bez obzira da li je u pitanju biološka, srodnička ili hraniteljska porodica. Dok god deca odrastaju u institucijama, bez ljubavi, nege i individualne pažnje, ona će biti izložena sistemskom zlostavljanju i zanemarivanju koji su proizvod institucionalne kulture i prakse „skladištenja“ dece u institucijama. Da bi se ovo stanje promenilo i svoj deci zagarantovalo pravo na život i odrastanje u porodici neophodna je snažna politička volja ali i podrška celog društva koje mora da zanemari razlike i ujedini se oko suštinski značajnih stvari – da su svima nama potrebni razni vidovi podrške i da nam je neophodno da jedni druge osnažujemo i podržavamo“.
